Nakon što se poslom neplanirano zadržala, mater se vratila svojim “pilićima” s jakim osjećajem krivnje.
– Šta je, sine…je si gladan? Sa’će mater razvit pitu svojim pilićima…je l’ važi!
Svi u glas: “Jeeee!”
– A, jeste li dobro slušali sestru, a?
Uglas: “Jesmo!”
Sestra ih nadvikuje: “Jesu, majko, jesu!”
(Diš reć da nisu, pa da se, ne daj Bože, pridomisli oko pite…)
– Evo, čim se rasprti, iđe mater strugat kumpire. Zaučas će to!
Uglas: “Jupiiii!”
Neopisivo ju peklo što se zadržala, pa ručak okasnio ovoj nejači.
– Ee, sritni moji pilići, kako su mi prigladnili, a mater se zabovila… Sa’ćemo mi to bržebolje. Oćete moć još malo čekat?
Uglas: “Oćemo!”
Ne skidajući tovara s ramena, da ne gubi ni časka, nježno ih pomilova, kog po obrazu, kog po kosi i nestade iza vrata, slobodnom rukom brišući vlažne oči.
Za tili čas, “pilići” se stvoriše oko nje nudeći “pomoć”.
Sve je dopušćala, pa čak i da stružu kumpire…’nako po dičiju – ko ni sebi ni svome.
Dala bi im tada što god zatraže samo da ne misli o tome kako su joj prigladnili.
Šta ti je mater…!
Njijov drob je kruljio čudo manje od njezina srca.
Biralo me/Tomislavcity
