Mrtva bi ga usta ila
Vidno natangirana, uzodala se baba po kući i špajzu burljajući po svim mistima u potrazi za malom čakijicom koju ima, bog te pitaj od kad… – bit će još tamo od Vranje Jozipa.
Od puste muke puše, rondža, žuga i u nevirici se neprestano krsti:
– Ujmoca i Sina… Vika stoji tuden uvoj prigradici s malim kašičicama, a evo… ko da je u zemlju propala! I baš kad isanu zatriba. Ujmoca… Pa, kaže neš grišit! Evo se već ojutrilo, pa kad će se nabrat škripavac, de?
Dok tako uzrujana kruži uokolo zavirujući na sva moguća i nemoguća mista, u stopu je prati radoznala unučica s uobičajenim pitanjima:
– Sta, baba, tlazis?
– Evo, baba traži čakijicu, oko babino. Onu majušnu s tri paroška. Za škripavac. Danas za ručak.
– Ha?
– Škripavac, bona… Znaš šta je škripavac! Išli smo ja i ti i lani brat po međama. Ne sićaš se ti.
– Sipavac
– Škripavac, ja! Nema ništa lišpe od škripavca! Vićeš! Prste polizat. Samo di mi je čakijica, đadri je ne bi izili, ! Mal ne reko!
– Ha?
– Čakijica, bona? Ona mala… vako s tri paroška. – širi prste. – Nema vlišašna – pokazuje palcem i kažiprstom – ali da viš kako to riže, žalosna ti majka! Žešće od kosira.
– Ha? – ukumila malena ne snalazeći se u svoj sili novih, nepoznatih izraza.
– Kosir… Ne znaš šta je kosir? A, ja, počem… – diš i znat kad ti ni mater ne zna. Pa, ja. A, more bit da ti ni baba ne zna. Ona druga. Nije se ni ona satrla radeć, ne boj se!
– Moja baba? – poskoči mala radosno. Napokon nešto razumi.
– A, evo je! – uskliknu baba.
Zgrabi metalno-sivu čakijicu veličine palca, te ju, poput trofeja, pokaza začuđenoj unuci:
– Eto, to ti je čakijica! Vidiš ! Evo toja tri paroška! Ovi ti je za konzerve, ovi za čepinu s bocuna, a ovi tu za rizanje – pažljivo odvajala prstima male, sklopive dijelove.
Od nove napravice i brzopoteznog tečaja rukovanja čakijicom, maloj se zavrtilo u glavi, pa navalila s tisuću pitanja. Babi dokundučilo. Priša joj po škripavac, a mala se navila, jezika ne uvlači.
– Ama, priša mi je, Bog te pomoga! Iđe baba ubrat škripavac, priša je! Ti ostani tuden, ili ako oš i ti s babom?
Malena veselo poskoči pružajući babi ruku, kako to obično čini kad se, sva važna, uputi s njom na kakvo važno putovanje. Druga je stvar što se, nešto kasnije, neće tit ni liznut te zelene poslastice, pa ma koliko baba nizala hvalospjeve o škripavcu, amenujući uvijek istom dogmom: „Mrtva bi ga usta ila, et!“
Biralo me/FB
