Ušla baba u fotokopirnicu.
Ljudi radoznalo upitaše šta triba.
Veli im da se ‘oće slikat’.
Poslala bi sliku unucim’. U Ameriku.
Za blagdane…
Počeše se smijuljiti.
Sritna baba se zadevetila.
Misusovo, čeme se smiju…
Rekoše joj da nije došla na pravo misto i da se danas, ionako, uglavnom slika mobitelima.
Reče da ona nema toji gluposti i da se ‘oće tu uslikat’.
Posla’će’ dici, naglasi.
“Nema problema, bako, samo ovo je fotokopirnica, a ne foto-studio.”
“Aa..? Pa, stoji na vratin da slikivate.”
“Nije, nego stoji fotokopirnica. Za fotokopiranje. Evo, ‘vako.”
Pokazuju joj.
“Pa, študi da i mene uslikate. Plati’ću.”
Objašnjavaju joj da se tu ne slika i upućuju na drugu “atresu”.
“A, Bože moj…! Pa, di ću sad tražit dalje… Priša mi je. Pa, reko’, da me časkomice škljocnete… Dici bi poslala. Akasta se spremila za slikivat. Ev’, sve misno na meni”.
Jedan od njih uze mobitel i napravi dvitri fotografije, te ih isprinta.
“Evo, baka, mi možemo samo ovako…ili dajte broj mobitela od unuka, pa…”
“Mo, neznan ti ja to, sinko. A, dobro je i’vo. Šta ‘vali? Glavno da vide babu, pa, jel’ tako? Nu… Nego, šta san dužna?”
Opet smijeh i uvjeravanje.
“Mo, kako ništa, Bog vas pomoga… Pa, jeste me lipo uslikali; jeste. I ‘vala van. Al’ ‘oću platit’! Nemere ništa, nu…”
Jedva se ljudi obranili od pustih zorova.
Sritna baba, prezadovoljna što su joj dali dvitri isprintane slike (i to džabe), pa više ne mora lunjat, nazor tutka pare u šake.
Jedva ju nekako obejaniše, pa ode zadovoljna, blagoslivljući ih kao da su joj nebesa prigeli.
Pa, i jesu.
Pomoći onome kome je pomoć potrebna; gdje možeš, kako možeš i kad možeš, znači upravo to: prigeti nebesa.
Prigeti srce.
Ponekad, na žalost, propustimo takvu priliku samo zato jer nas ništa ne košta.
Nada Beljan/Tomislavcity
