Uplakano “oko babino”, po tko zna koji put, doziva u pomoć babu, kao i uvik kad zatriba spas od matere i ćaće.
– Ma, ko je ocvilijo oko babino, aja?
– Matel kaze da, da…da će me leć ta-tiii…khkh
– Pa, štas radila, pa će te reć..?
– Nista-aa…khh…kh…
– Nu…aj, nemoj žalit, aj. Niko u te ne smi krećat! Neda tebe tvoja baba!
– Khh..
– Nudera, vidi šta vo baba ima u džepu o traveze, nu…
Hitra ručica brzo zaroni u veliki džep, pa izvadi svetu sličicu, Gospinu medaljicu i dva mentol bombmona.
– Je l voliš toje tvrde, a?
Kima potvrdno, žurno odmatajući papir.
– To se ne rska, znaš…prikoviše je tvrdo…veda se doji u ustiman.
(Glasno rska)
– Nu…ja kažen; “nemoj rskat”, a ona, ko zauzinat, srsnu… De ti…ka slomiš zub, undak nemoj žalit.
(Šutke rska odmatajći drugi)
– Nemoj sad i toji srsnut!
(Rska)
– E, velo ti si gluvoprdasta, Gospe moje! Govorila ja, ne govorila sve isto…ccc. Pa, je l ti nije tvrdo, jadna ne bila?
Odmahuje glavom, glasno rskajući.
– A, Gospe moja, dobro ti će ti zubi vasovat!
Mala šutke rska uz bučno mlašćanje, kao da ništa nije čula.
Reči ti mala, babi; A, znaš i sama; ako oš na nešto nagovoriti dite, samo mu kaži “nemoj”.
A, baba ukumila, nemoj te nemoj.
Dobro pa ditetu ostade ijedan zub u glavi!
Biralo me/Tomislavcity
