Razgovaraju ukućani kako bi valjalo nabaviti klimu. Lita sve toplija – kažu – prolića i nema, pa zvizdan, Bože prosti, pripeče već u četvrtom.
“Malo se stisnut ovaj misec, ali, čeljadi, ovo se bez klime ne mere durat’ – zaključi nevista koja je i pokrenula akciju „klima“.
Babu, naravski, nitko priviše ne benda. Nit je se što pita, niti sudjeluje u donošenju odluka.
Ma, opet, nije se rodio ko bi joj zabranio da, poput kakvog žest saborskog zastupnika, neprestano ulaže amandmane, prigovore, i interpelacije, iliti „utičem ti se u rič“ što je obilato koristila pri svakom spomenu klime za koju je davni dana načula da nije baš zdrava, „najskoli za išijaš“.
Nastade sveopća kuknjava.
Te, malo joj jada i prez toga; te bolje da je ubiju, te ovo, te ono…
I ko je vidijo u srid lita tojeg đadra navijat na studeno, ka da je Božić, bošsačuvaj!
– A, ko bi tebi ugodio, baba! – osorno će nevista. – Smeta ti ventilator, smeta ti klima, smeta ti kad se napravi propuv…
– Propuv!? – uteče joj se ona u rič takvim jaukom kao da joj ‘konjskim klišćima’ vade zub.
– Ti, nevista, isto ka da me nazor oš pod ledinu! Nema ti gore smrti od propuva! To znade svaka budala.
– Pa, stavit ćemo klimu, pa neće tribat propuv.
– Klimu!? – zavapi opet – Toju što ladi ka vrižider?
– Pa, namisti se na koliko oš. Ko i grijanje.
– Svoj ti posa! Ne triba tude nikakva klima! Nema ništa lišpe i zdravije od prave arije.
– Arija? – zakrsti se nevista. – Pa, di ti vidiš ariju, svete ti babe! Danima nema ni ćuva vitra, a ti pričaš o ariji!
– I kakva vas je vrućina osvojila, bošsačuvaj? Ja, evo, u zepom, pa mi zebu noge. Al, de te vi… Slobodno vi otvorte vrižider, pa tamoke turnite glavu, kad nećete naoposum i nako ka Bog zapovida…Eto van… stavljajte šta oćete, ali, ja vam ga ne povirila iz svoje sobe.
Unuci se međusobno došaptavaju pogledajući u babu i stalno se smijulje.
– A, šta to vas dvoje šapljete, aja? – kima baba glavom na njih.
– Ništa! – hihoću oni.
– Deder da baba čuje, de!
– Ona kaže: – pokazuje brat na sestru – ‘Baba se boji propuva ko mačka vode’. Hihihi.
– Nemojder da te neščim skrpim! Ščujo!
– Nisam ja-a! Ona je!
– A, on je reka: ‘Pa, i baba se boji vode!’ Hihihi.
– De te vi… Tako unučadi i toka šprdat se s babom! De te vi, de! E-e, nećel vam babu prikinut, pa alal ti sve! – mučenički uzdahnu, te ustade poput osuđenika na smrt.
– Da vas više nisam čula! – obrecnu se nevista na dicu.
Oni odmah ušutješe i namrštiše se.
– A, pušći ji! Dica ka dica. Šta će ti dica reć veda ono što čuju od matere. Pa, ja.
Da će joj nevista odgovorit, ali babe nestade iza vrata.
Kokad će u kakvoj ladovini reć dotrine da ji Bog očuva od klime i drugizi belaja što se vako, na čistu miru, naosume na sritnog isana.
Pa, kako to je dosad čeljad živila prez tojizi iskonica, de?’
Izašavši prikuću, na ariju, baba je neko vrijeme rondžala prije nego je uzduž i poprijeko razvukla „činaše“, bučno poljubila križić, duboko uzdahnula i poluglasno se prikrstila, te se bacila na nizanje nakana na čast Gospe od brze pomoći.
Sad, oće li joj bit uslišano i koliko brzo…
