Misna bljuza
Mućnula baba na ruke tamnoplavu, perlom bljuzu.
Rastresa je i viša na štrik pažljivo peglajući dlanom ‘da se isporave sve rize od pranja’ – tumačila unuci.
– Ovo mi je još pokojni donijo iz Njemačke, pokoj mu duši. Ima joj… Iss… Bog te pitaj. A, nu… još ka nova. E, šta ti je Švabo… Odman ti viš da to valja.
– I plastične sandale mogu trajat iljadu godina, ako se kaišić ne priteže. – smije se unuka.
– A..?
– To ti je baba najjeftiniji materijal – najlon iliti perlon, kako ti kažeš.
– Na-alijon?! – podboči se ona smrtno uvriđena.
– Ja. Najlon. Eto vidiš, već suvo, a tek si razgrnula.
– Kokad valja! A, ne te tvoje raspundžulje… – pokazuje na traperice s rupama – Ne bi to stavila na se, pa da mi plaćaš suvin zlaton! Sve je, aljinče nije. Et.
Unuka hihoće.
– Samo se ti cirlikaj… imaš i čeme. Pusto me nema šta tangirat, pa de i ti!
Da pokaže poštovanje spram pravog aljinčeta, triput je duže od uobičajenog slagala netom ošušenu bljuzu, okrećući je najprije naopako, pa naoposum. Dvatriput je podiže prema suncu, pa okrene k sebi pridnju stranu, pa stražnju.
Privrne još dva-tri put i onda se uhvati pomnog peglanje dlanom na kolinim – uzduž, pa popriko; s jedne i s druge strane.
Tek onda ju pažljivo slaže, kao da se radi o misnom ruvu kakvog biskupa.
Dure do Boga.
– Više valja ovo bljuze, nego oni tvoj cili ormar! Tako da znadeš! – reče svečano ustajući.
S pomno skalupljenom bljuzom priko ruke – koju je nekoliko puta zadovoljno podizala da se još jednom uvjeri kako je sve ko Bog zapovida – dostojanstveno odšeta odložiti je priko naslona stolice – za sutrašnju pučku Misu.
Bolje ti je prigristi jezik, nego štogod lanuti protiv misne robe.
Pa, ja.
