Mal ne reko
(crtice iz života)
Skoro deset dana se osundrala kišetina i pusta se magluština stala uvlačiti u sve, najskoli u babina križa koja joj svako malo zašćuknu, pa se sritnica sve boji da se ne oduzme, pa kuš undan.
Dokundučilo joj ko nikad, pa svako malo jadikuje:
„E-e, nećel me se Bog sitit!“
Zaželila se sunca ko… pa, kad je napokon ogranulo, pa još lipo puše burica, odman joj ko biše zera lašnje, te se šćućurila prikućom, uza zid, u prančioku i čak skalala prtene dokoljenice, iliti sokne, kako ona veli.
A, sunce, vidjevši to, malo će se ko našalit š njome, ter zađe za sivkasto-bili oblačak.
Sritna baba mumentalno poteže gore soknice i steže (je)čermu.
„Bir zađe, ladno do boga!“ – mrmlja sebi u bradu.
Da će unić u kuću, kad evo ti sunca. Ona se vrati opet side i opet skalavaj niz nogu čorape, sve do košćica.
Nježne, tople zrake miliju joj ko snig bile noge prošarane tankim ljubičastim žilicama i velikim modrikastim venama. Nije ni završila, kad ga jopet nestade.
„Eto ti te… mal ne reko!…“
Ovaj put se kanda za sve osve zavuklo, pa nemogaše više trpit ladnoću po križima, gunđajući uniđe unutra.
Samo što je ušla, ono jopet iziđe.
Bojeći se da ga ni danas neće bit vele, zgrabi još jedan džemper i svezavši ga oko pasa, vrati se u prančiok, side i skala soknice.
Sunčala tako noge punih pet minuta, a onda opet navlači, skalavaj, navlači… svaki tren put sunca bljesnu bile noge, da bi se već idući tren izgubile u crnilu staračkih dokoljenica.
Od pustog navlačenja, popušćala gumica na vrhovima, iliti cinca, kako ona kaže, pa se stale same od sebe skalavat i kad triba i kad ne triba. Ko zlomoćno moj brate!
„Eto ti te… mal ne reko!…“ – mršti se ona zirkajući u nebo svaki put kad se sunce, ko zauzinat, sakrije za oblak.
„Svako malo, eto ti! Umori se sritni isan s tizim!“ – žugala oblaku vrteći crnim šudarom zamotanom glavom.
„Pa, kaže neću grišit! Da to ostane bar desetak minuta, ne bi isanu bilo krivo. Vako… minut grije, a deset se minuta sakrije za oblak, pa odman zaladi ko usrid zime. Pa, kako to de?“
Kad bi se sunce stvarno skrilo na desetak minuta, ona bi, silno razočarana, ulazila u kuću, pa kad bi se opet ukazalo, bilo bi joj ki da se Gospa ukazala.
Ali bi, opreza radi, malo postajala kraj prozora da vidi oće l, po običaju, odman zać ili će ostat malo duže.
Kad bi se uvjerila da će ostat, zauzela bi svoju poziciju, skalala sokne i… nije pravo ni udahnula tu milinu, kad ono jopet pobiže.
„Eto ti te… mal ne reko!“
Negdje gore, sunce se grohotom smijalo zabavljajući se ko nikad.
