Mala unuka, svoji’ tričetri godine, trči k babi, sva u suzama.
Mater je, po običaju, opet ocvilila, a baba je tu da ošuši suze.
– Ma, ko je krećo moje oko, a? Doj ti svojoj babi. Ššš…neda tebe baba. Nuder da te baba poljubi…
Baba “pričvrljila” ljubit, kad li se dite naglo odmače, mršteći se i kašljucajuć.
– Bhh… Smaldi-i
– Ojmisusovo, kako će baba smrdit, de..?
– Lu-uk!
– Luk? Mo, nije to, bona, luk veda zera češnjaka proždrla. Mo, nisu bila dva česma, et…ništa. Nemere ti smrdit, vala, sve da oš.
– Sma-aldi!
– Ma, ko je vidijo da se češnjak čuje Bog te pomoga! Uredan, domaći češnjak, mrtva bi ga usta ila, et…
– Bha…
– Mojde, bona, samo ti se čini da smrdi.
– Ne čini.
– Čini, čini.
Ljutito podiže ton:
– Ni-ije!
– Eto, nek nije.
Pomirljivije:
– Nije.
– Nu…nije, pa nije. Tebi bazdi, meni mirluši, eto ti.
– Ja ne volim luk…
– Ja volim.
– Ja ne volim!
– Ka’ bidneš baba, ko ja, voli’ćeš, ne boj se.
– Neću.
– Eto vi’ćeš…
– Ne-eću, bit baba-a!
– Ojmisusovo!
Biralo me/Tomislavcity
