Od kako se, dan-dva, na TV-u emitira samo jedna tekma, ukućani se cili dan kosiraju… samo što se to ne pobije, pa sritnu babu stalno pometaju u molitvi.
– Ama, šta van je cili dan, Bog van lipi da… Nikako od vas završit litanije! – jadikuje vraćajući se, po peti, šesti put, na “tornju bilokosni” – E, Gospe moja! Di san sad stala, de…
A, sritna muškadija i nako pucaju po šavovima. Di neće… Metnulo samo jednu tekmu na teve… Nisu normalni! Da bar ima kakva emisija o prvenstvu… Vako, skrenit s pameti, sunce ti žarko!
Hvala Bogu pa se čeka Belgija. To je reć “biti ili ne biti”, moj Williame, a ne one tvoje iskonice!
A, babi ravno do neba. Borjan, Ronaldo, Modrić… sve isto. Štaš dalje govorit!
Ma, prođe li Hrvatska, lako će joj oprostiti takvo svetogrđa, ali, ne daj Bože da ispadne… Ojme!
“Šta li vide u toj lopti, moj Isse!”, ne iđe babi u glavu, ma, opet… drago joj vidit muškadiju kako padaju na kolina i skrušeno sklapaju ruke, pa makar i samo zbog ‘lopte’.
More bit da će reć koji činaš samo da se toga nadobrovolji.
Ništa joj – veli – lišpe od pobožna muška, et!
Biralo me
