Kada netko u društvu želi “prodati” neku priču koja je prožeta nečim nestvarnim odmah joj se nadjene ime “lovačka” pa makar u njoj bilo i nešto istine. Lovačka i gotovo.
Poznato je i stoji da lovci prednjače u tome, ali ne da bi nekomu naudili već kako bi podignuli atmosferu u društvu u kojem se tog trenutka nalaze. Njihove priče uglavnom izazovu smijeh, a struka kaže da je zdravo smijati se.
Većina takvih priča – “bulina” dugo se pamti i prepričava. Jednom dobro zavaljan “bulin” teško se izbija. Evo nekoliko crtica koje vas možda i nasmiju.
I dandanas se priča kako bi se nekad davno priknađali neki roški lovci koji su čuveniji i umješniji u lovu. Jedni bi znali reći kako bi u zimskome razdoblju znali pucati na vrapca te da su u tomu bili tako precizni da bi ga u oko pogađali i pri tome izbili, ne jedno nego oba mu oka. Ove druge bi to toliko iživciralo i nisu im dali pardona pa bi im na to uzvratili i onako ironično znali reći da su vrapcu oči prsle od leda i ciče zime, a ne od njihovih pogodaka.
Nakon toga zaredalo bi još puno toga, kako s jedne tako i s druge strane, sve dok ne bi, kako kažu, došlo ono “drž za vratove” pa razvađaj, ako bi im’o tko.
U jednoj drugoj priči, koju sam slušao svojim ušima, dvojica kolega zapovrzli o raznolikosti i postojanosti životinjskoga svijeta u našem roškom lovištu. Njih dvojica, oba Vojkovljanina, krenuli pričati o sovi ušari u Kelavinom gaju. Jedan od njih veliča li je veliča, dok drugi mudro koluta očima i pogleda u mene k’o da mi želi reći: pajdo suče li ga, suče.
Nakratko ga tada prekinuli upitom: “Pa reci već jednom kolika je, koliko je velika?” On nama na to: “Ko dite kad pođe u prvi razred osnovne škole.”
Eto ti sad. Ništa meni, a i onomu drugom nije preostalo nego da se na to pošteno nasmijemo i među sove ušare tu istu večer uvrstimo i “Vojkovičku” ušaru.
Sljedeći “bulin”, koji nije vrijedilo izbijati, je zec kojega tobože ustrijeli jedan od naših lovaca. Opisa nam ga pajdo kako je mislio u prvi mah da je ris jer mu se učinilo kako na ušima ima neke čuperke i da je bio veliki. Kad ga oborio – ono zec – zečina kakvoga ne pamti ni jedna zoo – literatura!
Kad smo ga priupitali što je učinio s njim i koliko je težio, odgovori je glasio: “Oko devet kila” i da ga je pospremio u zamrzivač.
Nije nam bilo druge nego da mu vratimo: “Jesi li računao i led što se za njega uhvatio?” Šta mu drugo reći na takvo nešto?
Ovih par navoda je ništa kakvih sve “bulina” ima, samo što tribaju izać’ na vidilo. Za puknut’ od smijeha.
Ante Đikić/Tomislavcity
