Sam Bog zna kako je Petri uspjelo nagovoriti sestru da prihvati plan premda joj se nije činio tako sjajnim. Naprotiv.
Tko će znati što je bilo u tim pismima koje je slala po bratu; tek, iz puke želje da joj udovolji i nekako se oduži za moralnu potporu, nevoljko je pristala.
” A, tako i tako nimaš ća izgubit, el tako?!” – sokolila ju majstorica uvjeravanja.
Do tada je već bila omiljena profesorica o kojoj se pričalo s poštovanjem.
Đaci su je voljeli zato što nije bila tipični uštogljeni “profa” koji “nosom para oblake”.
Spontana, neusiljena, strastvena i duhovita, znala je pogdjekog i natjerati da zavoli kakvu pjesmu, knjigu, školu…
Doduše, i dalje su je među sobom, iz navike, zvali učiteljica-mulica ili samo Mulica – onako, odmilja.
Svakako nije imala problema s riječima, no ono što je sestru najviše dirnulo, nisu bile riječi, nego srce i naj-poklon koji je od nje dobila.
Buljila je kao začarana kad je, nešto ranije, u rukama držala krasnu haljinu s etiketom splitske trgovine uz jednako krasne, moderne sandale i torbicu, o kojima je samo mogla sanjati.
“Plakala ko kišna godina” – pričao Luka i sam zadivljen Petrinim modnim ukusom. “Lipo je ljubi – uvjeravao ju.
Ganuta do dna srca, Ana je plakala i plakala.
A, polusestra već ostvarivala svoj plan – ni po koju cijenu se zakopavati.
“Moraš ić među jude! Razumiš! Iđemo na dernek, Luka, ti i ja. Nemereš se stalno sakrivat! Razumiš!” – žustro argumentirala objašnjavajući do u tančine.
“Pusti svit! Nas dvoje smo uz te i ne damo ti da se živa zakopavaš.
Ne damo! Razumiš!”
Ana se spočetka prenerazila od ove smionosti, no s vremenom se i sama malo okuražila i izrekla sestri “sudbonosno da”, do kojeg joj bijaše toliko stalo.
Doduše, bijaše to “da” u kojem se gromko nadglasavahu sram i strah, no Petra nije “bendala”.
“Nas dvoje ćemo bit s tebon – nemaš se šta bojat, e!” – ponavljala spasonosnu mantru od koje djevojci nije bila manje neugodna pomisao na “svetogrđe dernečenja u nakom stanju”, no nije znala čega se više boji – straha od “svita”, ako ode, ili od Petre, ako ne ode.
Odlučila je ne ići kontra sestre – jedine slamke nade u svom beznađu.
Vraški upornoj Petri uspjelo je čak i to da ju noć uoči “dana D”, dovuče u svoj stančić.
Jedva je i spavala te noći.
Starija se sestra toliko trudila oko njene frizure natjeravši ju da legne sa željeznim viklerima u kosi.
Sutradan, čim su ustale, zapovjedi da skida viklere. “Vidit ćeš sad šta je šik frizura!” – dobaci šaljivo.
Ani sve to bijaše nelagodno i neobično i pretjerano…
Kad je rastresla dugu crnu kosu, prepunu spiralnih kovrča, do tada nehajno svezanu u bezlični rep, zurila je bez daha u svoj lik u ogledalu.
Dok se ona snebivala pipajući se kao da hoće provjeriti je li ta krasna glavica doista njena, Petra je naprosto cvjetala.
Razletjela se oko nje kao da joj o tome ovisi ugled, reputacija, opstanak… sam život.
– Jema da mi danas budeš najlipja divojka! Nako ka kontesa Nera, razumiš!
Ana se nije imala vremena suprotstavljati pored brda naredbi kojima ju neprestance zasipala.
– Nu, vako mi okreni glavu! Spušći! Okreni! I nemoj mi gledat prin neg bude gotovo!
Kad je bilo gotovo, Ana se izbezumila od iznenađenja.
Dlanovima poklopi razjapljena usta dok je polusestra žustro manevrirala s dva špigla, kako bi sa svih strana “vidila njeno rukodilo”.
– Ajme, Gospe…! – zausti s dlanom preko usta djetinje “razrogačenih” očiju.
– A, ća je… Oli nisi zadovojna?!
Ana jedva sricaše isprekidane, rečenice.
– Ma, nije… Jesam, nego… C… To, meni, nekako mrsko!
– A…?! Ni ti lipo?! – razočarano će Petra, ne vjerujući ušima.
– Ma, je, je… lipo je i sve… Samo… Stid me tako…
– Stid…! A, ća te je stid… Da budeš lipa?!
Nije baš bilo vremena na bacanje, pa joj se nije dalo natezati s tim snebivanjem.
– C… – negodovaše uporno Ana – Prikoviše sam sebi… neobična. Stid me vako, eto! – prošapta pognuvši glavu.
– Ame, majko! Čega te stid! Koga?! Onih prid čijin jezicima strepiš ka prid smrću… Nji te stid, a?! – sve više se žestila što sestri bijaše neugodno.
Vidjevši to, Petra ju zagrli.
– Gle… Slušaj me… Ja i Luka smo jedini kojin je do tebe stalo, a naman se vaka sviđaš…. Razumiš! Znan ja da je tebi ovo neugodno. Te, selo, te ovo, te ono… Nadan se da ti je bitnije šta kažedu oni ća in je stalo do tebe, nego ća velidu seoske babe! Oli ni tako?! A, nu ća si mi šesna! Ma ima da krepadu o muke!
Nakon “profešurskog” traktata o mudrosti, još jednom ju majčinski zagrli, pa prolazeći ovlaš prstima kroz guste kovrče, doda napol ozbiljno:
– Ma, kakva kontesa Nera! Sto put si mi ti lipja! Gle!
Nesigurnim prstima Ana lagano prijeđe preko neobično bujne kose – za koju nije ni znala da postoji – kao da ju želi bar malo popeglati – učiniti manje upadljivom i manje krasnom, samo da bi bila što nevidljivija.
– A, triban te još našminkat! – Petra će nestrpljivo.
Ana se prepala.
– Ne! Ne bi ja šminku!
– Bi, bi…! – zapriti sestra-učiteljica – Samo trun… neće se ni vidit, vićeš ti… Aj, sidi vodek i makni ruke s usta!
Za tren je bilo gotovo.
– Na, gledaj!
Ana je bila iznenađena Nije to bilo “kilo pomade”, kako se bojala, a ipak “nekako lipo”.
– Sad se lipo opremi i eto te… Ki prinćipesa!
Svako malo, Ana se laćala ogledala iz kojeg ju gledala neka nepoznata dama.
Sviđala joj se, ma, joj se nije sviđala pomisao da tu “damu” iz vedra neba predstavi kao sebe.
I sama pomisao na to stvarala joj ledene trnce nelagode.
Ali, kad imaš Petru za sestru, nema ti druge, do stisnuti zube i “durat”.
(Nastavlja se)
Mulica/Tomislavcity
