Kažu da je stari Ante nekad dobro volio popit. Doduše nije bio gadan u piću samo što je eto ružno vidit pjana čovika! Zato, čim mu se najmlađi sin Marko zaručio, dica ga posidoše pa mu dobro zapritiše da na dan vinčanja ni kapi alkohola ne smi popit.
– Ti ćaća dobro znaš da na jednoj čaši ne moreš stat. Ružno bi bilo da taj dan pritraš pa da narod s nama usta ispire! Zato se ti tada malo pritrpi pa makar sutra nadomirio, more li? – umilno su ga uvjeravali pa je brzo i popustio, slego ramenima i podigo ruke u znak predaje.
– More dico, kako god vi oćete!
Samo, lako je obećat, ali teško ispunit!
Od rana jutra naš je Ante gledo kako svaka šuša nazdravlja, a on jadan ko siroče gleda.
– Neće niko primjetit ako koju krišom zveknem! – pomislio je veselo.
Potego je po koji dobar gutljaj dok su se svatovi skupljali i još koji kad su po mladu došli. Red je bio i s fratrom nazdravit, a kad su se kući s mladom vratili, Ante je već bio u dobrom elementu. Iza zida se požurio pomokrit, a onda mu odjednom u pamet dođe da cili dan mladencima nije nazdravio! On koji u svačijoj svadbi drži govor evo se najmlađem sinu i nevisti cili dan prid svitom nije obratio! Zato požuri ispravit nepravdu, ali se u onoj žurbi ne stignu lipo spremit, pa sve ono što je izvadio vani da se pomokri, vani i ostade.
Taki Ante stade u srid svatova pa gromkim, odlučnim glasom ušuti svirače. Zgleda se tada začuđeni narod, žene u čudu stale rukama usta pokrivat, ali Ante ne obraća pažnju. On ponosito uzdignu glavu, teatralno podiže obe ruke u zrak pa započe govor:
– Ljudi moji, meni je baš drago da je sve vako ispalo!
Smije se narod, među sobom se ćuška laktovima, a njegova Anđa odma od šoka zanimila. Tila bi mu jadna kazat da pokrije sramotu, ali kako avaza nije imala nako mu je utužila rukama mavat ne bi li ga tako upozorila. Čim je on ugleda da ko manita maše, na nju se ljutito brecne:
– Ti stara s ovim nemaš ništa!
A onda se pribere, umiri ton pa se veselo obrati i nevisti.
– Nevista, sve ovo što vidiš od danas je tvoje!
Ponosan što je prid svitom novoj nevisti iskazo toliko poštovanje, sad je sav važan stao očekujuć silan pljesak i sveopće oduševljenje. Kad ono ništa! Još je kažu dobro i prošo jer mu se pretelj bio nemilice naljutio! Tako barem narod kaziva.
Po duši govoreć, ja ti i ne znam kolko istine ima u tom svemu jer Ante ne da reć! Doduše kaže da od tada više ni kapi nije popio, a ako mene pitaš, jedino je to važno.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
