Naša spisateljica Ivana Ćurić dobitnica je druge književne nagrade „Dr. Eso Sadiković“. Naime, žiri je jednoglasnom odlukom nagradio njezinu priču U strahu su velike oči koju u nastavku možete pročitati i na našem portalu.

Prvonagrađena priče je Ministarska popara autora Zejćira Hasića iz Tuzle.

Dodjela nagrada upriličena je 5. kolovoza, a ovom prigodom Ivana je za Tomislavcity  izjavila:

– Ugodno sam iznenađena i uistinu zahvalna na ovoj vrijednoj nagradi. Činjenica da je odluka bila jednoglasna čini mi veliko zadovoljstvo, ohrabrenje i poticaj u daljnjem radu. Pisanje mi samo po sebi čini veliku radost, a kada u tome uživaš podršku čitatelja i priznanje struke, radost je nemjerljivo veća.

Ivani i ovom prigodom čestitamo!

U strahu su velike oči

Moj se Miro, sad pod stare dane, opet zaljubio u me. Drukčije me gleda, nije mušičav čim se umoran vrati s posla, a ne smeta mu ni ona nova turska serija koju pratim. Baš je sinoć sidio sa mnom i gledo pa komentira kako se odma vidi da je ona stara smutnja. Kažem ti, skroz je drugi čovik!

Jučer mi je reko da mi je gulaš dobar, a on to nikad ne govori. Mislim, uvik mi rekne ako mi ručku nešto fali, pa da idući put popravim, a kad ja pitam valja li onda kaže :“Vidiš da šutim, znači da valja!“

Kad jučer, eto, na čistu miru reče kako mi je gulaš dobar.

I dica se čude, pitaju šta je ćaći, a ja samo slegnem ramenima i kažem da ne znam. Pa znaš kakvi su naši muški!

Isplaša ih se od malena pa sritni kasnije ne znaju kud udaraju, kokad im se sve brani!

Ako bi koji štogod po kući očistio, jedna se žena obavezno skoči i kaže:

– Ostavi, ja ću!  Sramota je da to muško radi pored žene u kući! Ako bi pričuvo dite, isto je. Posadit ili zalit štogod cvitića ili povrćke oko kuće – isto. Onda, jadni, od svega straha ne znaju šta smiju, a šta ne smiju pa u kući samo sidnu ili legnu. Toliki im je stra, da i kad su žedni na ovoj sparini, ne smiju sami uzet pivu iz ladnjaka nego pitaju da im je ko donese.

A, vidiš, moj se skroz okuražio otkad se ponovo zaljubio! Sinoć prid kišu pritutumio, oće mi pomoć veš pokupit.

– Jok, jadna ti sam, susjedi će te vidit, pa ko će im onda na oči od ruga – povičem, pa trk za njim do štrika. Šta sam jada vidila dok sam ga smetnula! Mogu ti reć da me ta njegova promjena malo i poplašila. Mislim se, da ga štogod ne boli?

A onda čujem kako se naš kum Marko nedavno rasto, a oni su ti se oženili kad i mi. Priča se po selu da ga je žena ostavila jer joj ga dodijalo služit, a to ti je tamo u Njemačkoj skroz normalno. Tamo ti žene ništa ne moraju, a mušku niko ne brani da ženi sve pomaže radit. Mogu se i depilirat, isto ko i žene ako oće, niko im se ne ruga. Pa vele on, jadan, tek sad vidi koliko mu je žena valjala, samo ona neće ni da čuje za nj.

– Valjalo bi da je to svatio prije nego ga je ostavila – kažem, pa odma i poskočim. Da se i moj toga nije poplašio?!

Ovih je dana često s kumom, mora da mu se ovaj žalio. A opet, ako iko služi svoga muža, onda sam to ja! Naučilo me tako i sad se to ne da ispravit. Vidiš ti, more bit da je se baš poplašio da mu ne bude ko i kumu, a u strahu su velike oči. Neka! Neka vidi kolko mu valjam! Bolje ikad nego nikad. Pa se mislim, kad je već tako, da mu sad predložim da češće odemo u moje matere na kavu, da vidim bi li se smrko?

Opet, ne valja ni meni prigonit. Bolje mi je pripazit da se ne bi odljubio. Ma da ti pošteno kažem, da sam ja znala da će mi bit vako dobar, davno bi ja njega poplašila! Bi, majke mi.

Tomislavcity

Foto: Arhiv