I kad mi danas ne’ko kaže “ovo – ono”, u top bi’ ga stavio i ispalio tako daleko da ga ne čujem jer ne zna kako je bilo nekad kad se bilo gladno, boso, “golo”, čandravo i neu’ranjeno, a tereta svakim danom priko glave. Starije se poštivalo, di god bi te “spremili” – nije bilo da nećeš, ma kako ti bilo teško i mrsko – išlo se. Mog’o si rondžat’ u sebi koliko ‘oćeš, ali si mor’o slušat’ kako ne bi, nedaj Bože, ost’o bez ručka ili večere i uz to još dobio degenek.
Kopanje, siča drva, kosidba, vršidba, čuvanje janjaca, ovaca i krava pa i na tuđi red, dizanje vrtala i sve ostalo… Nedaj Bože više nikome onako, a brate ni ovo današnje nije kako valja. Uz sva današnja pomagala freze traktore, motorke, kosilice, električne pastire i sve ostalo malo se toga radi i privriđuje a na sva usta kuka od nezadovoljstva. Možeš zamislit’ kako je nama bilo. E, da se bar imalo poist’, popit’ i obuć’ kako triba, a tek leći i raskomotit’ se k’o danas.
Danas se više baci ‘rane, a kako neće kokad je prišlo priko zubi pa se zanov’eta dok u svitu mnogi gladuju. Bože sačuvaj!
Slamarica je bila naš jogi, a biljac pokrivač, lampa petruljača sva svitlost u starinskoj kući, podukivanje -dozivanje naglas biše nam mobitel. I opet, što ćeš!?
O, kad se samo sitim vrimena kad si “priko nekog svoga” mog’o otić’ u Njemačku – zaboraviš Slavoniju pa pomisliš kako ćeš sad bar imat’ priliku k’o čovik zaradit’. I došlo je vrime da nas je svakim danom u Njemačku išlo sve više i više, uglavnom kod nekog svog koje ranije tamo otiš’o. Uz sav teret i neimaštinu teška srca otisnu su i ja priko grane pa kako bude nek bude. Pokore moje kako ću sad tamo! Ni jedne ne znam po nji’ovi progovorit’! Kako se sporazumit’, kako na baušteli pa i sve ostalo što me čeka jer tuđi je to svit!?
Opet računam, rodijak me zva’ i kod njega ću pa će mi bit pri ruci dok se snađem malo, opet će biti lakše. Uz to, samnom pođe nekoliko i vršnjaka pa mi odma’ mi bi lakše.
Po dolasku u Kassel dočeka nas rodijak i odma’ krenu s obukom: “Ovo triba ovako, ovo triba onako i zapamtite da ovo nisu ni Dočići ni Kalovi nit Šapinovac, ovo je Njemačka. Nema ovde zabušavat’ nego radit’ od rane zore do mrklog mraka. Švabo je to!”
Smrko se svaki od nas slušaju’ ga bolje nego rođenu mater, a kroz umornu glavu svakom od nas prolazi misao zar je rodijak mor’o odma’ ovako i što li nas tek čeka.
Pokupi nas rodijak nakon toga i odvede u neku gostionicu da se malo okripimo i dođemo sebi. Svaki od nas ponio je sebi nešto za u putu poist’, ali kome se mililo od tuge za rodnim krajem i kućnom čeljadi i pogledat’ u ono malo mrsa, užinu kruva te koju kapulicu. Zna rodijak za to kako je pa nas svrati na ‘ranu i piće. Poruči on kod konobara nama i sebi po svom izboru jer mu tako biše lakše za svi’ isto kako ‘ranu tako i piće. Zgledamo se mi među sobom očekujući tu “stranjsku ‘ranu” zaboravljajući na onu našu domaću što osta netaknuta u kuveriću zajedno s ono malo trulja što ponesošmo za prisvlak.
Za to vrime isčikanja rodijak je priupitiv’o kako je ostalo kod kuće, šta ima nova i tako. Nakon podužeg vrimena donese nam konobar na sto pečeno meso i kumpire, a mi se odma’ naperili po naški ‘ko će ga čekat’ pa povukosmo svaki prida se, prikrstišmo se i “alat” u ruke. Ajme, kad rodijak odjednom dreknu na mene prvog a to se odnosilo i na ostale!
– Ostav i čekaj!
Od stra’ samo što mi vilica i nož ne ispadoše iz ruke, a tako bi i s ostalima. Računam da još ‘ko netriba doć’ pa zato. Kad rodijak nastavi: “Ćipura, ovo je Njemačka i ovde se ne ide k’o kod nas. Ovde nema zivanja!”
Kad to reče k’o da se u meni sve sruši i propunta. Mislim, ajme meni, ajme nama di dođosmo pa i isti po njiovi moramo. Gledam rodijaka, gledam ostale koji su se skoro ukočenuli od stra’ pa rodijaku odbrusim na sav glas: “Ajde rodijače sad ga đava odnijo, ‘ko će isti zatvoreni’ usta? Ajde nam pokaži.”
Vidi rodijak da mu se neću pokorit’ pa samo reče: “Dobro ajde polako i nemojte mlašćat'”, a ja mu na to:”Oslobodi Bože rodijače, pusti nas na miru da pojidemo ovo.”
Privati se ja svoje porcije, a ostali osokoljeni mojim nastupom latiše se “posla” te “pometosmo” do zadnje trunke i to po naški.
Gledam rodijaka ispod oka kako nabodeno meso i kumpire na vilicu prinosi napučenim gubicama ne daj Bože k’o da će ga ujsti. Reko bi čovik k’o da ne otvara usta. Ma ja bi poijo pet porcija dok on “modern” jednu zivajuć’ poput ‘tića. E, svašta!
Svega proživišmo i doživismo u tuđini pa i pokušaj obuke kako se ide. Najslađe je naše i po naški pa nek rodijak govori što ‘oće.
Ante Đikić/Tomislavcity
Foto: Ilustracija
