Osluškujući aktualne vijesti društvene zbilje, Mara se jedno jutro zabrinuto požali Juri:
– Što god više slušam ovaj iškolani svit, to manje žalim nad svojim neznanjem.
– Šta te je smutilo? – pogleda je Jure zabrinuto pojačavajući glasnoću na daljinskom upravljaču.
– Da nisu ženska prava? Trubi o njima po cili dan. Kruvami, svit poludio. „Otet će se kola kočijašu.“
Mara je pogledom odobravala Jurin monolog pa je on nastavio tumačiti izrečenu metaforu:
– Kad je, birvaktile, na zaprežnim kolim prodavo grožđe Imoćanin Jere i njegov kum Mate i stali u strani dok su žene uzimale kilo za kilo ili sud za sud žita za grožđe. Pa kad je tio krenut, konji ne mogu povuć uzbrdo, kola se curikala nazad. Zove Jere Matu da zavinta, oni su govorili krikaj, a Mate livoruk pa umisto da udesno koči, on vinto u livo i kola se sosve otiskla. Jere viče: “Krikaj, Mate!“, a tužni Mate vrti i zapomaže: “Ne mogu, kume, puka krik!“l tako ti se kola otmu kočijašu i sve završi u jarku. Sletilo se cilo selo na prosuto grožđe, zapalo narodu. Zoblju bez mire, a potlje je bilo „trke“, sve se uelaćilo.
– Kud ti otra, Jure, kakve veze ima Matino krikanje sa ženskim pravim? -Mara je radoznalo očekivala objašnjenje.
– Pa, eto ti. Ako ne znaš zavintat, to će reć zakočit, kad triba, ode sve upropast – Jure se trudio pojasniti.
Mara je bila uvjerenja kako se svit odmako od Boga pa obnevidio srlja u svom neznanju. Govorila je:
– Volim ja što su žene opametovale, neka. Ma, stra me da nisu ustisale priviše. Nu, oće, ako im šune, da postanu muško. Tile bi se mišat u Božje poslove, to ne će na dobro izać. – Mara je bila zabrinuta.
-A, “šta god u svitu, nadaj se i u kući“. Ko je mogo zamislit da će Duvanjke pri udaji ostavljat svoje prezime i prislonit ga uz čovikovo?
Jure se malo zamisli pa, masirajući desnu ruku, glasno uzdahnu i prozbori:
– U nas se donedavno žensko karalo ričima “kakva si, neš nikad prominut prezime“. A vidiš ti kako i naša Nada zadrža svoje uz zetovo, iako smo mi bili protiv, samo ko te svija. Ona se smijala babi kad joj je rekla “šta će ti, jadna ne bila, koda ga se nisi nanosala“. Sad ti ta nova moda brzo dođe do nas, ne uspije čovik svarit jedno, eto ti novog nereda. Nedaj Bože kakvi neprirodni pojava, ovo se opet more durat.
– Ja sam nekad mislila da svak više zna od nas. A sad mi se čini da još malo bistre pameti i zdravog stida ima naš svit. Nadešperam se gledajuć žene koje, svojom voljom, gaze vlastito dostojanstvo.
– Mara je mislila na razgolićene djevojke na televiziji. Nije to nikako prihvaćala govoreći:
– Izgubi se obraz, posve.
– Nije valinka u prirodi, ni muškoj ni ženskoj, već u ludoj glavi, lošem karakteru i razuzdanom životu – ponavljao je Jure više puta.
– Ništa Bog nije stvorio lipše od žene, a neke u vraga zaimaju. Ali, moja Marija, – tako joj se Jure obraćao u iznimnim prigodama kad joj je želio ugoditi, – nemoj se tidešperat. Ima dobri žena što svit drže nauzgor, zbog koji se čoviku mili kući doć. I ja imam taku jednu.
Juri je uspjelo „lipom riči“ izmamiti osmijeh na Marino lice, a i nadu u bolje sutra.
