Otkad znaju za sebe Mara i Anđa donose korizmene odluke dok su njihovi muževi po tom pitanju poprilično suzdržani.
– Ne ću obećavat šta ne mogu ispunit – izjasni se Manje na Čistu srijedu.
– I u mene je isto stanje – podrža ga Jure – poidem šta Mara skuva, bilo posno, bilo mrsno.
– Mi smo izašli iz posta – napomenu Anđa – ali ja ću postit dva dana nediljno dok god mogu sebi zapovidit.
– I ja ću tako, a petak o kruvu i vodi – saopći Mara svoju odluku – dobro će doć, i za dušu i za tilo.
– Ja sam naručio ribu iz Gruda – pohvali se Manje – čovik mi očišćenu na noge donese.
Tako su zvučali tipični jutarnji razgovori ovih dana. Briga o hrani za vrijeme posta, borba s odlukama koje se ne mogu ispoštovati i opravdavanje osobnih slabosti.
– Crkveni poglavari pozivaju na molitvu i zajedništvo! – napomenu Jure – kokad toga manjka, a svima najpotribnije.
– Mi supriliku molimo – reče Anđa – i uslišano nam je. Sve živo i zdravo, samo Bože podrži. Ja najviše molim za zdravlje, ono je najvažnije.
– Ne znam i je li? – sve ih iznenadi Mara neobičnim upitom – svit se lebedi za zdravlje, a nije ni u njem sve?
Zagonetna tvrdnja kume Mare ponuka sugovornike na lagano vrpoljenje u udobnim naslonjačima, očekivali su nastavak njezina monologa.
– Mene brine mladost koja gubi tlo pod nogama, svašta radi od svog tila. Navuć će na se kakvu bolu iz obisti, al će bit kasno.
– Ja! – Jure odgonetnu tajnovitost Marinih riječi zagledan u sliku na tabletu. Maloprije su je primili s promocije unuke Maje i vidjeli nešto što ih je uznemirilo.
– Mare, pogledaj živa bila – pokazivao je Jure zumirajući na slavljenicu:
– Je li tebi Maja neobična? Meni izgleda koda su je čele izile. I to, najviše za usta, skroz joj otekla donja gubica – pokazivao je Jure:
– Kad se vako okentre usta, prije bi rekli „obisila bembele“. A Maja je imala malešna usta, ista tvoja, Mare, bila plemkasta, na babu?
Svi su znali značenje izričaja „plemkasta“ što se nekada rabio kao pohvala za izgled koji je uključivao tanke usne, ovalno bljedunjavo lice, naglašene jagodice, pravilan nos, neka vrsta profinjenosti, netipična za seoski ukus.
Mara se zatekla pred viđenim prizorom i odmah odgonetnula uzrok Jurine brige:
– To je ona namirno uradila, Bog joj pamet prosvitlio vrtoglavu – zamisli se – sad je taka ta jadna moda. Lipe cure od sebe prave maskaru. Ajd ti to razumi?
– „Nije bolest sve što boli“- komentira Jure osjetivši grč u prsima. Njegovo tijelo redovito reagira na izvanjske podražaje.
– Ja joj obećo dat pare za vozačku kad svrši školu, i dao sam joj cilu penziju.
Nisu nimalo dvojili kako je baš tim novcima Maja uvećala usne, poznavali su je.
– Pa ti reci nek su samo zdravo? – ponovi Mara – šta je korist od zdravlja kad te ponese luda glava?
– A ima ludosti svake vrsti, nije im mrsko ni popit priko mire, čak i ženskom svitu. Da ne govorim o klađenju i drugoj vrsti kocke? Priča se da oće i „šmrknut“? Uvuče se vrag di god vidi da su mu odškrinuta vrata, a mnogi ih ne zatvaraju ni postom, ni molitvom? – kritizirao je Manje.
– Ima i uzgornosti pri mladom i pametnom svitu, prikoviše? – oglasi se Anđa.
– Ima? – potvrdi Jure dajući oduška svojoj ljutnji na moderne pojavnosti što ih on nikako ne može razumjeti:
– Unuk Jure se cili išaro, nema živine koju nije ucrto na svoje tilo, a naki momak? Imaš šta vidit dok se ne skine. Maja podbujala bez plača, napuvala usta, a uvik smo znali kako gubičasto nije lipo? Kad god zovneš i upitaš kako su, oni najviše o peseku i o zdravoj rani? Nikad svit nije više vodio brigu o zdravlju, a bio bolesniji?
– Kažem ti! – potvrdi Mara – imamo mi za što postit i molit, i ne mrsit cilu korizmu.
– Tribalo bi na gola kolina! – složi se Jure vidno uzrujan.
Iva Bagarić/Tomislavcity
