Oburilo je. Zasvjetlucali su prvi mrazovi i gusta jesenska magla spustila svoj veo na prostrano Duvanjsko polje.
– Sve u svoje vrime – reći će Mara, a Jure će brzo izvući još kakvu mudroslovicu iz škrinjice narodnog blaga što ju ovaj pametni i jednostavni svijet stvorio potaknut životnim prilikama.
– Gospa miti – snigom priti, govorio bi naš svit, iako bi Mioljsko lito većinom bilo lipo. A o Svetom Frani je vridila ona Do Svetoga Frane- nesta u polju ‘rane. Zno bi i snig past o Svetom Frani. Varljivo je vrime u našem mistu. Nikad ti vrimenu i ženi ne meš virovat?- zaključi Jure šaljivo.
– Eto, je? – usprotivi se Mara bez uvrede i skrenu priču na uobičajenu jutarnju temu.
– Bože moj, svašta ti isanu dođe na san. Sanjam ja noćas kako su tebe Jure izabrali za predsjednika i doveli te prid svit da održiš govor, a tebi se ne da zaustit. Besida – dukat. Ja bi ti pomogla, a ne mogu blizu, ne daju mi. Probudi se sva u goloj vodi, pa mi drago što si obični čovik. Nije lako bit predsjednikova žena.
– Jašta već nije- prihvati Jure šalu – babi se snilo – što joj je milo. A šta ćeš ti drugo sanjat kad po cili dan slušaš naše političare. Ja sam klapio kako cipam drva. Bukova pa rastova, pa sitnim za potpalu. Probudi me grč u desnoj ruci, moro sam je izmasirat prvinom. Onda mi palo na pamet kako bi našem svitu tribalo pojeptinit drva, to bi prava država uradila narodu koji loži od Male Gospe do Svetog Ante.
– Zato svit i ode u Njemačku? – Maru je ova tema jako zanimala – Ne znam je li politika kriva što mladi sele u svit. Obara se na nji’. Ma, ja mislim kako i’ dosta ode bez potribe. I naša je Nada mogla vamo lipo živit, a bi crkla da je zet nije poslušo pa otišo tamo. A sve zbog svekrve. Nisu se mogle i gotovo. E sad kad su daleko jedna od druge, lipo se gledaju. Onda se mislim, neka ima i Njemačka, nekad se triba i odmaknut jedno od drugoga. Znaju i roditelji zamantat dici ako su nerazumni.
– Ih, da Angela nije Rvatim otvorila granice, ne bi oni toliko odlazili. Sve to donesu prilike, samo narod k’o narod, viče i broji i krivi politiku, tako je uvik bilo. Nije se rodio ko je svitu ugodio.
Mara je upravo stavljala na stol treću šalicu kave kad je ušla Anđa u svom poznatom stilu.
– Faljen Isus i Marija. Jeste li se naspavali? Ja nisam oka sklopila. Cilu se noć mislim za kog ću glasat, a Manje hrče k’o zaklan. Ništa njeg ne zanima, samo meni na muku pristaje i ponavlja ja ću za našeg Iku, njem dobro, a meni isto. Oće on meni za inat, kako ja pričam da bi se vlast tribala minjat. Pravo sam na muci. Sve sam i’ slušala i bilužila ime i bezime i stranku, a sad ne znam kom ću dat glas, svačija mi se priča svidila. Sve lipša od lipše. More li kume čovik lipo pričat i svašta obećat, a ništa ne ispunit?
– Vidiš da more. Prez imalo stra da će ga pogodit strila Božja. A nemoj mislit da ne će. – Jurin glas bi uvijk lagano zadrhtao kad bi se načele ovakve teme pa je Mara i ovaj put svojom smirenom i blagom riječi nastojala umiriti situaciju.
– Mi ćemo se u nedilju lipo obuć, pristavit dobar ručak i otić na birališće. Jesmo li se tom veselili cili život, moj Jure? Neka svak zabiluži koga oće, pa taman i našeg Iku. Ja se uzdam u Boga i u Svetog Franu kojeg smo proslavili ovi dana, da će svi koji dobiju izbore služiti pošteno svom narodu. To bi im tribala biti velika čast. Ja sam za svakog izmolila krunicu, a kad bi i vas dvoje više molilo, manje bi vas bolila glava. Sve su to naša dica. Kakvi mi – taki i oni.
Iva Bagarić/Tomislavcity
