Za lemuzinu
– Čekajder zera! – maše baba za unukom koja je već prošla pola uličice, ljuteći se što se mora vraćati.
– Šta je opet, baba?
– Oš to ti u zadrugu?
– Ja.
Baba se dvatriput osvrne oko sebe da kogod ne špijunira, pa brzopotezno izvuče iz kecelje nešto i turi joj u ruke.
– Razbij mi to u zadrugi! Za lemuzinu.
– Kako ćeš razbit papirnati novac? Misusovo! – šali se unuka bacajući novčanicu u zrak i puštajući da padne na pod. – Vidiš da se ne može razbit!
– Aj, nemoj sanatat, vego mi to razbij! Ali ne po evro, veda po po evra. Koliko je to onizi žuti…
– 50 centi.
– Ja, toje! Po pedeset banki.
– Centi!
– Ja, počem.
– Znači, durat će ti do deset lemuzina?
– Je si li razumila kako triba? – ne obraćajući pažnju na tu primjedbu priupitiva je da bude sigurna kako joj neće donit po euro ili, nedaj ti Bože, po dva. Znade ona priračunat u kune. I da je skoro osam kuna čudo za lemuzinu.
Navoj skupotinji, dva eura bi joj se činilo ko teški grij.
– A, zašto ti to ne bi lipo razbila po dvajes centi, pa imaš do Božića? – smije se surepica.
Nako osebe trošali, ko i mater joj, pa ne zna šta je reć kad je isan kućile, vako ko baba.
– A? – zamisli se i ona.
– Sve po dvajest ili po deset centi… – nastavlja unuka tobože ozbiljno. – Brat bratu – podiže novčanicu – ovo bi ti moglo durat do dogodine dove dobi! – Pedeset lemuzina, e-ej! Oš li onda po deset centi?
– Da neće bit malo, a? – baba će sniženim tonom primičući joj se nešto bliže. – Nisan ti još višta tizin evrim!
U očima joj se jasno čitala nada da će unuka reći: „Ma, ka-akvi malo!“
– More se to, baba, razbit i po 5 centi. Dva. Jedan. – podruguje se surepica.
Tek tada je sritna baba skontala da se šali.
– Mo, je l to se ti s babom šprdaš, rđo, ne bi li… A? – zamahnu na nju dlanom.
– Nije, bona, baba! Nego da odvoga i meni dotekne koji eurić!
– Daj ti ja evurić, po guici? – priti kažiprstom. – Šta će tebi evuri, de?
– Tribaju mi!
– Neka tebe! Priča mi je lemuzina od tvojizi iskonica!
– Onda ću ti razbit po dva evura. – ljutnu se ona tobože i krenu niz ulicu.
Sritna baba ostade skamenjena ko ‘drvena Marija’, štono vele.
Kad se osvistila, unuka ponovno biše na pola „teste“, te ju panično zovnu po imenu, dok nije zamakla.
– Nemoj mi se vraćat s dva evura! – doviknu za njom visoko podignute ruke. – Ščula?! Vego onizi žuti! Ščula!
Surepica samo odmahnu rukom ostavivši sritnu babu u puntu; oće li rđa stvarno razbit na dvoevurice ili na žute, kako Bog zapovida?
Nismo ispratili priču do kraja, ali poznajući babu, kokad se nije micala s dvorišne ograde sve dok se unuka nije vratila.
Pa, čim bane „navr teste, ko bog će izać prid nju da joj smista sve razoputi“.
