Moja majka
Vjerojatno ne postoji škola u kojoj prvašići nisu pisali školski sastav na temu „moja majka“.
Ruku na srce, ne sićam se svoga sastavka, ni je li ga uopće i bilo, ali se i danas sićam nekih sastavaka koje smo onomad, kao petašice ili šestašice, poskrivećki čitale pod velikim odmorom.
Zlata vride ti reci ispisani krivudavim, nespretnim rukopisom koje, na žalost, nitko ne čuva izuzmemo li pokoju mimosvit glavu sklonu do nani svit pamtiti neke „iskonice“.
Što se nje tiče, najradije bi zavirila u sve školske sastavke svih prvašića svijeta pod čarobnim naslovom: „Moja majka“.
Malo je reć da smo besramno uživale i do suza se smijale tim bravurama poznatih nam mališana prisiljenih pisati nešto čemu nisu dorasli.
I baš zato ispadne to vedanaka poslastica surepicama koje jedva da bi znale napisati bolje.
Sastavak broj 1.
Moja majka je normalna.
Moja majka ima normalne ruke i normalne noge.
Moja majka ima normalnu glavu.
Moja majka ima poveći vrat.
Moja majka nosi broj 41, od cipala.
Ergo, ova je majka, prema opisu, imala sve normalno u što, očito, spada i poveći vrat, kao i broj noge 41, u završnoj rečenici koji daje znak i pečat pradavnih, ilirskih gena kamenih, koje, prema tome, nije izmislio tamo neki Thompson.
Ta, ne bi dite navodilo taj podatak da nije značajan.
Drugim sastavkom dominira jedna krajnje neobična i prilično sumnjiva rečenica:
„Moja majka ne krade jaja po selu.“
Ojmisusovo ti bilo, pa, čija krade, de?!
I kako ti je, dite božje, takvo nešto palo napamet?
Sritno dite!
Prvo šta će svit pomislit; ‘kokad krade, bir mali to spominje!’
Bog zna zašto dica pišu to što pišu, ma gušt čitanja tih, ničim natrunjenih, sastavaka, meščini, vridi više od sveg školovanja.
Ta, ne bi se inčije sićala i nakon toliko vrimena, nu.
Današnja dica ne pišu više tako.
Ona se, Bože prosti, rađaju ko petaši ili šestaši.
Ništa mi mrže od toga, et!
