Shrvana djedovim “odlaskom” Petra je puno vremena provodila sa časnim sestrama i napose sa svojom časnom-kumom, kako bi joj tepala.
Nekako i njih bijaše zapostavila, premda su joj bile poput druge majke – krotke i dostojanstvene u časnoj odori služenja.
Navaljivala je da joj uvijek iznova pričaju o danu kad su, prije 15-ak godina, primile trudnu djevojku i “da joj, ne daj Bože, štogod ne zataje. Bog će vas pokarat!” – pritila je ozbiljno.
Ganute njenom žalošću za didom i neugodnim saznanjem za “ćaću-tovara”, blagonaklono su joj izišle u susret.
Iz njihovih usta majčina je drama zvučalo daleko potresnije i tužnije.
Kuma joj nastojaše pobliže približiti duh vremena i sredine u kom je odrastala, što ne bijaše kadra iščitati iz dnevnika. Ne onako kako je to lijepo znala predočiti “časna-kuma”.
– E, drago dite…! Ne možeš ni zamisliti koliko ti je mater pritrpila i koliki je junak bila. – kao nekoć evanđelje, majčinski joj tumačila emocionalno i duhovno stanje te mlade djevojke ispod čijeg srca je kucalo još jedno malo srce – njeno.
Odrastajući uz divnog oca i majku, te uz njih – te njene drage časne sestre, nije sebi mogla predočiti nešto takvo.
Nakupljeni bijes sada je ustremila isključivo na jednoga krivca – “tovara od čovika – nulu od čovika…”
Časna-kuma je reagirala slično kao i onomad majka.
Trudila se objasniti joj kako se, “u ni vakat – za razliku od divojaka – od momaka nije vele očekivalo u pogledu čednosti”.
– Ako se dogodi belaj, sama si je kriva… Rugo je samo na curi.
– Fu-u-uj! – pljucnu Petra ogorčeno.
– Nemoj tako, dite moje! Probaj razumiti i njizi… Kad već znaju da je tako, ha… Ostaviš je i nikom ništa.
“Fu-u-u-j!” – vikala po tko zna koji put.
– Tako ti je dolike bilo oduvik. Imade muški aršin i ženski aršin. Svugdi ti je tako – u maloj sridini pogotovo.
– A, jubav!? – ciknu djevojka glasom očajnika.
Tek bijaše “zinula na svit”, i časna joj najradije ne bi rada otkrivati grube istine.
– Ah, jubav, jubav…! – odmahnu. Svašta ti se prodaje pod ljubav, dušo moja…
Neobični razgovori dvaju neobičnih kuma, rasvijetliše Petri više nego sve knjige koje je do tada “progutala”.
Priznala je kumi kako bi baš volila vidit “tog tovara i baš mu, nako, s gušton, pljunit u obraz, ka cuki!”.
Časna se, naravno, nije složila s takvom željom. Još manje s nedoličnim motivom.
– Ne priliči čoviku pljuvati bilo koga, najskoli lipoj divojci – k tome mom kumčetu. – reče nježno, ali ozbiljno zagrlivši ju kao nekoć Mariju – Dovoljno si pametna i kulturna da bi se srozala na taj nivo. Pušći s miron!
Petra je šutjela negodujući.
– Triba zahvalit dragon Bogu što joj providi nakog muža, a tebi nakog ćaću. Nemere u Boga bolji – znaš i sama. Bolje je što ju nije oženio. Zato se lipo zahvali i muči! Dobro?- doda svečanim tonom uštinuvši je za obraz kao što je nekoć činila dok joj kumče bijaše dijete.
– Bog, bona, znade bolje od nas budala. – zaključi obgrlivši joj uska ramena.
Obje se nasmijaše i Petra se odmah razvedri diveći se mudrosti i spokoju časne koju joj Providnost podarila za naj-kumu ikada.
Malo po malo, vratila joj se boja u lice. Doskora vratila se i jesen sa svim studentskim obavezama.
Kad je napokon imala u rukama diplomu sveučilišta, shvatila je kako vrijeme ne prolazi, nego “leti ko ludo”.
Čekajući nastavničko mjesto, zaposlila kao knjižničarka. Odužilo se.
Par godina kasnije doznade za natječaj nastavnika književnosti – i gle čuda – baš u rodnom gradiću njene majke.
Šale radi stade razmatrati tu opciju.
“A, nu… bolje išta, neg ništa… – mudrovaše – Nije zgoreg upoznat svoje korine, oli ni tako?
Otac se na to mrgodio, majka snebivala, a ona sve češće s ebe zamišljala kao mjesnu učiteljicu. I začudo – ne biše joj ni malo odbojna ta pomisao.
Možda zato što je u mislima sve romantizirala, tek mašta ju sve više golicala, dok se jedan dan nije odlučila izazovu reći “da”.
– Malo nastavničkog iskustva neće me ubit, a bi ću i blizu babi. – branila je odluku pred zapanjenim i krajnje skeptičnim roditeljima.
– En ti jarca! Samo ti još fali stado ovaca i eto idealne pastirice! – srdio se otac.
I Marija se protivila ozbiljno negodujući. Uz sve bolne uspomene koje je iz njega donijela, ne bi baš rodni kraj preporučila slobodarski nastrojenoj, umjetničkoj duši kakva bijaše Petra, ma je ta “duša”, pored njene krvi, baštinila i njenu odvažnost.
Ukratko; odlučila je i učinila tako.
Iste jeseni jedna je mulica, s velikim, sivo-zelenim dnevnikom u rukama, ponosno je zasjela za učiteljsku katedru u majčinu rodnom gradu.
“Jedva čekam da počnen dilit kečeve!” šalila se u prvom pismu roditeljima.
(Nastavlja se)
Mulica/Tomoslavcity
