Krenula je priko brda Malenice, sunce joj je splelo pletenice. Hodila je priko polja bosa, umila je poljskog cvića rosa. Usta njena molila se svetom Ivi da usliša, da joj dadne onog za kog srce živi.
Zavelim joj glase sluša pa ju vitrom i žuborom vode kuša: “Curo draga, koga li to voliš i za koga svetog Ivu moliš?”
Zavelime kršni, on je dite tvoje i Roškoga Polja, volim njega i dragoga Boga. Svetom Ivi ja sam pješke došla da bi danas s dragim šetajući prošla. Zapivat ću onu: Roško Polje i Ivane sveti u tebi je k’o će me uzeti.
Ante Đikić/Tomislavcity
Foto: Ilustracija/Vinko Ljubas i Marijan Đikić
