Imala sam jedva desetak, a sestra godinu i po više, kad nas je baba prvi put obukla u jačerme. Mršava tila bila su skroz obavita u tvrde tangane jačerme. ‘Nako kako su to radile nosačice brimenja kad polaze od kuće tako smo i nas dvi: svaka je obukla jačermu, svoju uprticu pribacila priko ramena pa niz selo krenile na Dragu po ditelinu. Sa jačermom i uprticom na ramenu činilo mi se da san jaka i velika cura!
Na Dragi smo zatekle uredno pokošenu ditelinu. Did Maljčić je bijo dobar kosac i lipo je pokosijo. Najprije smo grabljale ditelinu pa slagale u naviljke a onda vilašom složile na uže. Ditelina s Drage bila je duga i dala se lipo složit u brime.
Nakon vezanja baba je pomogla podignut brimenja. Krenili semo uzbrdo prema kući. Ditelina otežala. Počelo me prikoviše stezat uže oko vrata. Baka me svitovala da se sagnem i malo olabavim uže. Svugdi di je bilo zategnuto uže pri prtenju štitila je jačerma – osim na mršavom vratu. Što bi se više sagela manje bi me uže rizalo.
Sestra i ja smo donile teret do gornje strane pojete i tu isprtile.
I oda’nile – ponosne.
Zaminile smo majku koja je svaki tren tirbala donit na svit svoje novo dite.
Tada sam počela volit jačermu.
Ljubica Mihaljević (r. Šiško)/Naša ognjišta
