Bilobrkušin žrvanj
Jedva smo čekale Neda i ja da nas did Maljčić pošalje kod babe Bilobrkuše. (Pamtim da je jedino on govorijo „Bolobrkuša“ kad bi se o njoj štogod pričalo). Naši su nas opremili sa zrnima kukuruza u šalki koje smo tribale samlit na njezinu mlinu. Niti sam znala da taj mlin ima u našem komšiluku, niti sam mu ikad čula zvuk kad bi prolazila…
Da nije bilo pripunjene šalke nas dvi bi letile do njezine kuće koja je strminice udaljena samo minutu od naše.
Bilobrkuša je otvorila onižu prostoriju koja je bila uz njezinu litnju kujinu. Pendžerić je pušća samo malo svitla u sobičak. Došla je do kamenog mlina, otkrila ga ispod ponjave, zatakla tanki, glatki šćap okomito u sridu žrvnja i izustila:
– Meljite!
I otišla nazad za svojin poslon u kuću.
Sestra i ja smo se najprije čudile pa polako približavale kamenom mlinu. Neda je odma’ razmišljala:
– Vidi di je trag brašna, di je izašlo. Unda bi zrna tribalo odozgar usut.
I uspemo zrnja. I opet stanemo.
– A šta, nećemo čekat nikog … – hrabro je rekla starija sestra, pri’vatila šćap i šnjin polako počela pomicat žrvanj. Čim sam vidila koliko se napreže preuzela sam posao.
Nastavila san vrtit. Odjednom se pri dnu kamenog diska pojavi mliveno brašno zlatne boje. Najprije krupnije pa sve sitnije. Uživala san u toj čudesnoj vrtnji koja daje takav rezultat. Taj lipi okrugli kamen uopće nije bio težak kako je izgledao! A tek zvuk koji se stvara vrtnjom!
Brzo smo samlile, pa pokupile i ono najsitnije kukuruzno brašno. Pokrile smo žrvanj kako smo ga i zatekle.
Lipo smo zakrakunale polumračnu prostoriju pa sa šalkom ispunjenom kukuruznim brašnom ponosno došle babi Bilobrkuši. Ona je samo odma’nula rukom i nastavila radit svoj posa’.
Taj dan mater je za ručak skuvala puru. Imala je poseban mrluv.
Ljubica Mihaljević (r. Šiško) /Naša ognjišta
