Razderano vrime
Prikućom, u prančioku
rasprostrla baba požutile slike.
Zagleda se žmirkajući
čas u nu u desnoj, čas u livoj ruci.
Priko međa pustoga zemana
– do vinčanja – kad se nako mlada
i zelena ufaše u trajnu sriću.
Maramicom na kockice svako malo
briše suze.
Ruka dršće.
“Lipi moj!
Nisam te se nagledala, muko moja!”
Vrškom crne traveze tare zacakljene oči.
Šutke zuri u sliku na dlanu
pa odlaže na krilo.
Kažiprstom, ovlaš, još jedared takne drago lice.
U olujnoj tišini srca – po koji već put –
oprašta se.
Nije ga se nagledala živa.
Niti mrtvog sahranila.
Rano moja!
Nesritno se vrime zanavike
razderalo na dvoje.
Ostala u srcu razvalina –
zjapeća praznina.
