Ajte, kod nas ćemo na kavu! – zvala bi moja baba Ilka moju babu Maru i dida Stojku skoro svake nedilje poslje mise, pogotovo liti kad je vrime bilo lipo. Baba Mara bi se prvo nećkala, morala je stavit pitu pod sač, šta će joj čeljad pojist. Ne zna ima li vrimena, ne zna more li.
– Ajde Mare popit ćemo koju! – govorio bi njezin Stojko pa se onda Mara učas pridomislila. U tom času bi se stvorio i moj dida Grgo pa bi ta vesela četvorka pomalo koračala prema kukuškoj kući svojih pretelja. Valja malo kave popit, koju prodivanit. Neće ručak pobignut.
– Ajde Ane, ti ćeš nam peć kavu – govori baba Ilka ponosno, oće da pokaže kako znam. A meni mrsko! Kakva kava, nit je znam pravit, nit je pijem, nit mi valja. U meni desetak godina, svega me sramota, ali šta ću sad, babu moram slušat pa nekako smandrljam tu kavu. Vadim šalice i tanjuriće koji su se koristili samo nediljom. Plavo bijeli porculan što im je donila moja mater. I sad stoji na istoj polici, ali se više ne koristi. Nema više glavnih kavopija, ne čuje se više udaranje metalnih žličica od fini porculan.
– Nije ti neka kava, ali popit ćemo, nek si ti nama napravila. Deder je malo zašećeri i donesi keksa iz špajiza – govorila bi.
Dok pokunjeno odlazim ipak slušam njihove živahne razgovore. Komentirale su se fratrove propovidi, planirali su se kojekakvi radovi, čekala se Gospojina. Zatim bi neko uzeo Naša ognjišta i pročitao nešto važno, onda bi se svi ozbiljno složili s onim što su čuli pa bi nastavili komentirati laganiju svakodnevnicu.
Takve litnje nedilje žive samo u sjećanjima ponekih sretnika. Te litnje nedilje, kad bi se naš svit skupio i divanio. Bilo je tu pretelja, rodijaka i dragih susjeda. U svakoj je kući žuborilo. Tu su se premetale svakojake priče, uglavnom one životne, bez pretjeranog uljepšavanja, često surove, realne i kamene. Volila sam te nedilje. Volila sam ih iako ih nisam posve razumila, bila sam dite i svašta mi je promaklo sjećanju. Zapamtila sam veselje i zajedništvo, to je bilo sasvim dovoljno. Volila sam taj žamor i različite priče, volila sam tu živost. Prošle su godine, dugo nisam doživjela takvu nedilju, sve je ostalo u nekom drugom vremenu. Ne čuju se veseli razgovori mojih baba i didova. Prošlo je vrime njihova smjeha i rasprava. Ostale su prazne kuće i servisi za kavu koje nitko ne koristi, ostali kao simbol nekih nevinijih vremena.
Unuka Ana
