Sezona je škripavca, ljekovite biljke iz roda karanfila, stručnog naziva- silena vulgaris, a u narodu ga zovu i puca, pucavac. U nas je poznat kao zelje od kojeg se spravlja pita zelenjak ili prisnac, kako je negdje zovu. Posebno je dobar ispod sača? Isto ime „škripavac“ dijeli s autohtonim ličkim sirom.
Nepristrani kušači hrane sigurno bi „prisnac“ stavili ispred poljičkog soparnika, viške pogače, zagorskih štrukli ili mladih hercegovačkih kuka- šparoga.
Pite su cijenjena i omiljena gastro delicija, ne samo u duvanjskom kraju. Iako se više veže uz sjeverno podneblje, pripisujući mu blizinu Bosne, pita je probila granicu i zagospodarila i Hercegovinom, a i šire. Omiljena je i popularna ona s posuškog kružnog toka, a ni Miličine nemaju mane, veda take.
Samo vrsna domaćica zna napraviti dobru pitu. Treba za nju imati i ruku i oko, pa i srce.
– Ne da se škrtoj ženi napravit dobru pitu – tvrdila je baba Janja.
Sve je više onih koje se ne upuštaju u taj rizik.
Svojedobno je strina Đuka bila cijenjena po umijeću divenja plasta i kola sijena, ali je njezin Iko kojeg još u djetinjstvu zazvaše Škripavac, slušajući pohvale o valjaloj mu ženi, s uzdahom prozborio:
– Volio bi’ ja da zna pitu skuvat. Osta željan pite od škripavca, a nema mi ništa draže na svitu.
Đuka se, eto, nije dobro snalazila u kuhinji pa bi na Ikinu veliku želju, slegnula ramenima i odgovorila:
– Volim njivu prikopat, nego pitu skuvat. Ne meš, moj Iko, sve sastavit.
Mara i Anđa redovito prave pite, poglavito kad im dođu zetovi i neviste iz svita.
Stoga Anđi teško pade kad njezina nevista pohvali pitu kume Mare.
– Koda mi šamar dade – pomisli u sebi i sjeti se svekrvinih riči „ne triba prid ženom falit drugu ženu, osim ako joj je ‘ćer.“ U nakani da riješi problem, uputi se kumi Mari ponavljajući u sebi kompliment za nevistu: „Ma, šta ona zna?“
– Recider mi, živa bila, kako ti praviš zelenjak? – upita s vrata onako uzrujana.
– Ccccc, kume? Koda si od jučer? Pravim ga k’o i ti. Podmažem mladim maslom – pogleda Mara u Anđu pa nastavi- ako se oćeš počastit, moraš lipo podmazat i dobro začinit. Tako je uvik bilo. Onda u tirit, uz zelje, jaja i mladi sir, umišam kajmaka. Razvijem tanko ‘klagijom i motam u okruglu tepsiju. Meni pita nije pita ako nema kola i krajca. Triba znati lipo smotati, s mirom.
– Tu sam te našla – odahnu Anđa pa će s olakšanjem:
– Ja kajmak pokupim Manji u kavu, a na maslu mu pečem jaja. Volim ja njemu više nego ikom, samo ne bi’ da mu prineseš, kuma. Ma, znala sam ja da nije do mene, već do mat’rijala. Ne bi pita bila pita da puno ne pita.
Onda se kume zanesu u ugodne razgovore od kojih im zaiskri u očima. Prisjete se svekrvine „debele pite u kojoj se mogla noga slomit.“ Prijine „gracke, tanke, lipe na oči, a prazne“, zavine „ ni varene, ni pečene“, materine „ najlipše, s duvakom“. Zaključe kako bi „ćerine pite mogle bit lipe“, samo da se otisnu kuvat. Nadat je se i tom.
Iva Bagarić/Tomislavcity
Foto: Milica Knežević/FB
