Dok lipanj svojom toplinom grije duvanjski kraj i žari dječje obraščiće u školskim dvorištima, samo rijetki đaci sjede mirno i opušteno jer su „spremili žito u žitnicu“.
I studentica Iva je došla u zavičaj učiti i spremati završne ispite na etnologiji pa potiče dida i babu na razgovor o njihovom školovanju. Vole oni kad im se ukaže pažnja pa rado iznose svoja svjedočanstva.
– Bože moj, lipo ti je znanje,- ote se Mari u zanosu gledajući svjedodžbu unuka Petra, punu petica.
– Više sad zna jedno dite, nego cilo selo u moje vrime. Mi smo bili slipi kod očiju.
– Kakve mu vajde kad znanje nije na cini? – oglasi se i did Jure s primjesom ponosa i brige u glasu. Onda drhtavom rukom pruži unuku obećanu novčanicu uz savjet:
– Ali, ti Petre, uči! Zaozinad neznanju napuvani glava. More bit da nas tvoja vrsta, uz Božju pomoć, izvede iz krize!
– Kakva kriza? Nema krize! Kriza je u glavi? – Petar veselo potapša dida po ramenu, a novac ostavi u kasicu.
– Lipo dite babino, – ozari se Mara na Petrove riječi pa će unuci Ivi:
– Volim ja ovo njegovo veselje, razgovori te da si najskareniji. Vaki je bio i tvoj ćaća, u svemu on sliči stricu. Znan, veseljak, a ponizan. Drago mu ići i u crkvu i družit s pratrim, čestit i gotovo.
Pod umilnim Ivinim pogledom, raznježi se Mara i oživi svoja sjećanja.
– Kad sam ja bila dite, nije bilo škole u selu. E, onda rekoše da će se škola praviti na našem okrajku, a cilo selo se diže protiv – ne daju. Brane se kako nemaju krave di pasti. Niko se školi nije veselio.
– Mi smo išli u treće selo, – prisjećao se Jure, – bosi boscati, po sat vrimena pjehe tamo i vamo. Nismo imali knjiga, samo tablicu i kamečak. Učio se račun i slova. Mi smo i Boga molili u školi, a onda je zaratilo. Meni je ostalo u glavi kako smo se tukli svaki dan, čim bi malo odmakli od škole. Važno je bilo biti najjači.
– Svit, bona, bio divljačan, – umiješa se Mara. – Ženske su slabo išle u školu. Bojale se matere da ne ćemo tit slušat i poštivat ako opametujemo. Moja bi strina govorila: „Igle u šake, đaa ti odnio školu, ne će ti škola oplest bozavce i kravu pomusti.“ Kokad se nije znalo.
– S nama je išla jedna moja rodica Nevenka. Bila najbolja u svemu. Pratar priporučio tetku da je škola, a tetka jedva dočekala govoreći: „Svakako je slaba života, špatna i blidunjava. Ne mere ponit naviljak, a nadgovorit – selo? Govoruša na babu Virku.“
I tako je i bilo. Baba Virka je kasnije odvela svom rodu u Vir da nastavi školu, nije u nas bilo petog razreda. Potlje je, đavlica, otišla u Zagreb i prva iz našeg mista završila visoku školu. Valjala je i našoj dici kad su otišli studirat tamo. Vidiš ti, moja Ive, uvik smo mi išli po znanje u jugovinu, a po kumpire u buru.
– Tetak ti je više slavio Ružu koja je otišla u Njemačku. Malo bi se silio u našoj kući kako Ruža tuče gips s čovikom i ne boji se nikakva muška. Te da je prva ženska glava koja je u selo dotrala mercedes. Bila je ta Ruža veliki alipašina.
Vidjevši kako se Iva živo zanima za njihovu priču, Mara nastavi:
– Ja sam ti slova naučila u tečaju kad sam se udala. To je bilo ko masovno opismenjavanje, ali opet svak nije mario. Milošuša bi samo cirkuzila; kad su je pitali šta je prirok i podmet, ona ko iz topa: „Prirok je čovik, podmet žena, a dica su nadodatci. “Svi bi se dobro zasmijali. Ja bi pri svići, kad sve poradim, prepisivala Jurina pisma i tako učila sama sebe. Brzo sam naučila čitati molitvenik, sad ga znam naokorič. Učila sam i s dicom, mene je sve to zanimalo, a nisam smila reć prid ženom. Nije svit zadugo privatio školu. Neki su i globu plaćali, a nisu curicom dali u školu. Ja sam, eto, uvik znala da je škola put u bolji život, – završi Mara priču.
– Šta misliš, Ive, ko će te bolje „priškolat“, školovana ili neškolana glava? Ja ne znam jesu li pametniji oni što se po pet -šest godina školuju ili ovi što se nabrzinu priškolaju? – Jure zagonetno pogleda Ivu.
Zatekla se Iva pred didovim pitanjem i ne zna što bi odgovorila, ali zna kako je ovi jednostavni ljudi uvijek zadive svojom životnom školom.
Iva Bagarić/Tomislavcity
