Zamirisalo je proljeće zajedno s gurabijama što se spremaše za „kolač“. Zaiskrilo nešto i u Ankinu oku, zatoplilo u Daninu pogledu, unatoč otežanu koraku. Osvjedočila se iznova istina kako se u pogledu zrcali duša, a sjaj u oku zapali samo konzumirana ljubav.
A kako žensko oko vidi ono što promakne muškom pogledu, Ankina starija jetrva zamijeti poseban sjaj u oku mlade neviste pa je pozdravi:
– Jesi li se naspavala, mlada?!
Anku obli blago rumenilo te oborena pogleda jedva promuca:
– Jesam, kako si ti?
Žene znaju vidjeti i kad ne zagledaju previše; osjete, prepoznaju onim urođenim instiktom.
I Anka je u uobičajenom pozdravu prepoznala naglasak na ono „mlada“ i nije mogla sakriti sreću jer joj to ime sad opravdano pripada.
– „Sve ti se samo kazuje“ – šapnu joj druga jetrva koristeći narodne izričaje – „ne da se sunce dlanom začepit“.
Jaga je sramežljivo osluškivala ženska došaptavanja, ne sudjelujući u njima. Kad prepozna suštinu, bi joj drago pa zabaci rogljeve šudara, uze stap i mećaju te reče:
– Ja ću jutros izmest mliko. Osićam snagu u rukama, nisam zadugo imala kriposti u njima.
Kako su Danini koraci postajali sigurniji, tako su svi u kući bivali veseliji. Blago je pomalo diljao i rezbario, gladio i sastavljao stalak za malu Mariju spominjući se stare mudrosti:
– Nevolje dođu i prođu! Triba ostat nauzgor. „Što ne došlo, to ne prošlo“.
Stric Jandre je još uživao u pokojem gutljaju svatovske rakije kojom su častili doktora kad bi dolazio u posjetu Dani. Zalazio bi s njim u opušten razgovor i jedini mu se usudio suprotstaviti. Doduše, za to je bila više zaslužna rakija, nego Jandrina rječitost.
– Doktur se ljuti na nas što se bolje ne peremo i kuće više ne zračimo. Stavlja nam se i u potomstvo. Govori kako ne znamo planirat dicu, već i gruđamo? Igra se Božji posala!
– Nije mu svaka na mistu, a ne ću reć da je neznan – odvaži se i strina Cvita proturječiti doktorovim savjetima – on bi, ko valan, tia jednu večer svima nama pripovidat o braku i o tom, eto, kako bi vam rekla, mrsko mi… ko s dobrom namirom. On misli da smo mi neznani, šta li?
– Šta će nam on pripovidat? On je jedini u mistu rastavljen! Žena mu pobigla od njeg! – spremno će stric Jandre – a moja Cvita ne će od mene, sve da je šćapom tiram. Da s njom ne znam, zamakla bi?
Prigušen smijeh mlađih ukućana popratio je Jandrinu opasku dok je Cvita čvrsto stiskala usta zagledana u rakijsku čašicu u muževoj ruci. Davala je znak Jagi i mladim nevistama da sklone bocu, ali one nisu poslušale. Tako su iskazale poštovanje prema stricu i svojim muževima koji su čin sklanjanja rakije ispred ljudi poimali kao neprimjeren.
– E, moj Dane, doktur bi nas učio o ljubavi? Nikom se to znanje nije otelo, dođe samo od sebe. Je l tako?
– Je, strikane! – potvrdi Dane vragolasto – „Kad će ta večera da se iđe ligat! “
Spominjanje poznate izjave friško oženjenog susjeda, poluči veselje u Plemića kući i zapali vatru u pogledima novopečenih supružnika.
Iva Bagarić/Tomislavcity
Foto: Eksponati iz muzeja Gorica
