Kažu kako je najljepši izlazak sunca promatran sa svoga prozora, to sunce je tvoje. Tako razmišlja Jure dok pregleda prve vijesti na omiljenom portalu, jedna mu zape za oko pa se udubi u čitanje.
– Sve vika na mušku dominaciju, a ono što je najvažnije zove se po ženama. Evo, slavi se Dan materinskog jezika.
– Tako i dolikuje, otkad je Boga i svita, žene su na jeziku brže i višćije. Ne ću spominjat pamet? – Manje se oglasi u svom stilu.
– Dica govore kako ih mater nauči, ne ću spominjat ćaću? – uzvrati mu Anđa šaljivo.
– Eto, vidite da naša unuka Iva ima pravo kad prikuplja starinske riči, zapisuje ih i tumači – u razgovor se uključi Mara – ja sam jučer spomenula đuruntiju, a ona odma s njom u teku.
– U đuruntiji se bolje radi – Anđa citira staru izreku kojom se opisivao rad u skupini – to me podsiti na kopačinu. Bogu fala pa je više nema.
– Koliko ja znam, a ne znam puno? – prizna Jure – naš govor je lip i najbliži je književnom jeziku, za razliku od kajkavskog i čakavskog, ali Zagorci i Dalmatinci vole svoj govor, više nego mi svoj.
– I sam znaš da smo slabo razumili Zagorca Štefa? – podsjeti ga Manje – a ja ni Bodule ne razumim, od sto jednu?
– Meni je naš govor najdraži, iako volim slušat kad neko vlada propisanim jezikom, odskače od običnog svita – zanese se Mara.
– Meni nije! – Anđa hitro plasira tvrdnju pa je obrazloži.
– Ja se umorim slušajuć našu Zdenku, ona i kod kuće govori lijepo, bijelo, dijete, haljina, hajde… Satr se i ona i mi, ali ne popušća, kaže da joj to iđe uz struku. Srića moja pa nemam zvanja, ja bi se osramotila, ne bi mogla drukčije govorit, nego po naški, još kad se sticam?
Kako bi ih pravovaljano informirao, Jure im naglas pročita članak posvećen Danu materinskog jezika.
– Ovo govori – godila mu je uloga voditelja rasprave – da svak ima pravo na svoj govor, a kao narod tribamo težit jednom uređenom jeziku, to je zadaća vlasti i škole. Mi smo vodili veliku borbu za svoj jezik, i danas je vodimo, neki svojataju naše pisce, naše knjige jer, kad nešto valja, svak se otima za nj.
Kratku stanku potaknutu Jurinim monologom prekide Mara sjetivši se unuke Ive i njezinih zapisa:
– Ivi je bilo zanimljivo kako je baba Zoruša zazvala prvi bicikl u selu – klinkalo. Smijala joj se mlađarija, ali se babina zadugo spominjala.
– Riči su ko i ljudi. Rađaju se, restu, minjaju svoj oblik, razvijaju se i uvik teže biti lipše i bolje. Ponekad u jezik dođu i tuđe riči i prilagode se, ko žene kad se udaju. Tako smo ja i kum donili u selo ceradu i vaservagu s njemačke bauštele i nismo ih krstili, ostalo im njemačko ime, pošteno, nek se zna čije su – Manje se zanio u pričanju.
– U nas je najviše turcizama, kokad su nas oni zadugo gazili, ali kako vrime odmiče, neke riči nestaju, neke opstaju – tumačio je Jure – ma, ja svakog po govoru mogu smistit u njegov kraj, ne triba mi dugo.
– Dobro je što su se supriliku pobacile grube riči, a bili ih je, Bože oslobodi? – Mara izreče svoj sud.
– Jašta je – složi se Anđa – ali, razlika je bilo selo od sela? U nas su spominjali zaselak u kojem je svit zloričan, nisu cure marile za njiove momke.
– Imale su i pravo – dok su Manje i Jure bili rezervirani, Mara odobri Anđinu poentirajući:
– Po besidi se pripozna čeljade. Istina, ima oni koji znaju liporičit, a ne drže do rečenog. Ali, ima osoba čija je besida nagla i gruba, takim nije „pivati kroz selo“.
Iva Bagarić/Tomislavacity
