Sezona je svatova u duvanjskom kraj. I Marine unuke Iva i Maja došle su u zavičaj rodbini u svatove. Imaju petere do Gospoine. Prvi svatovi su zadnjeg petka u srpnju što je babi Mari nekako čudno pa će komentirati ovako:
– Nu, svatovi pa petkom? Bože oslobodi! Petkom bi se prije vinčavali samo udovci. A nije red ni da se petak mrsi. U moje vrime ne bi cura petkom meso okusila da joj plaćaš, jedino ako je bila kakva lotrava, mi smo mislile da se petak poštuje za dobru sriću, da se namiriš na pravog momka.
– E, zato se mi ne udajemo, baba – Maja će šaljivo. Ivi se, pak, svidi babina priča pa je potaknu na temu o udaji, bilježeći to kao zvučni zapis.
– Nije ti se prija ni udavalo liti, već ako je prika potriba, – započe Mara pa mimikom pojasni ovo „prika potriba“.
– Udavalo se o Božiću. Najviše u prvom misecu. Do tad bi na silim momci cure zamirili i brzo se ženili. Stariji bi govorili: „Cura se udaje kad momci pitaju, a momci se žene kad kuća more“. Te godine kad sam ja otišla za Juru iz naše kuće su otišle još moje dvi stričevke. Strinina Ilka bila očna i na lipu glasu pa je pitali prvi momci u župi. Ona odredila za jednog priko polja, i on bio kršan i iz dobre kuće. Sve se sastalo pa strina od dragosti raznosala rađu po selu i spremili Ilki komaru za pripovid, moja nije bila ni blizu. A onda joj sestra Janja dade omanet Jaki Šuičkinom. E, to nije bilo po volji strini i stricu, svakako je smećali, tili da privari jer je momak siromaški, nemaju ni zemlje ni ajvana. Mišali se svi i tili raskopat, ali nisu mogli. Oni se volili i dali viru jedno drugom, i otišla Janja za nj, bez velika spremanja. A kad bi je mater prikorila kako ništa nemaju, ona bi se samo zasmijala i rekla: „Lipa moja siromašćina, dušom sam počinula otkad sam otišla iz materine kuće. Moj Jako zaradi po radu i nismo ni gladni, ni goli, ni bosi.
– I kako se tada nije često dolazilo materi k’o sad, ujednu bolje, a ujednu i nije. Iskupile se mi o Uskrsu u ćaćinoj kući, a matere nas zagledaju, zapitkuju, a mi se ne tužimo, to je bila sramota – žalit se na svoju kuću? Svejedno vidimo da nam je Ilka nevesela pa je se mater svezala dok Ilka ne očepi: „Šta ću vam reći? Puna kuća svega, ali meni nije lipo. Čovik ne drži do mene, još me nije zovno imenom, evo četiri miseca. Zaradu daje materi i s njom mu priče ne meš napripravit, a ja koda sam tuđa. Kako kažu u mene je „bili kruv, a crni zalogaj“.
Bi nam je žao. Janja se sticala pa je nagovara: „Što se ne posvađaš? Nisi ti došla za zid, već za čovika. Očitaj mu šta ti je na duši, muški su bona duravi, triba njima reć u brk.“
Strina se zamislila, njoj je najteže pa se siti: „Plati udovičku misu, kažu da je uslišana. Ako ti je mrsko pitat vaši udovica, ja ću ti skupit za misu od naši, ima i’ puno selo, sabrat ćemo.“
Umiša se i moja mater: „Ajde, ajde nije do tog došlo? Udovička misa se plaća za veliko progonstvo. Nije to u naše Ilke, ona se još nije obikla. Sve smo mi to prošle, triba se naviknut na novu čeljad. Samo ti polako, poslušaj svoju strinu pa moli Gospi na nakanu, a nemoj ružno ni s kim. Vidit ćeš da će sve biti dobro“.
Malo se Ilka razabra. I zasmija se Janji kad joj opet ponovi: „Ne daj na se. Progovori, jadna ne bila. E, da je moj taki, ne bi mu ja šutila.“
„Šta bi ti? Lako je mlatit jezikom, moja Janje. Nisi se ti namirila na rđu. Tvoj gleda u te k’o u sveca. Lako je bit pametan uz pravog čovika.“- broji strina, a Janji sve drago kad joj mater fali Jaku.
I ode Ilka. Nismo ti je ni vidili do Velike Gospe. Jedva smo čekali kad će doći na užinu poslije mise. Sva bi se rodbina skupila na istom mistu svake godine, ispod velike kruške u crkvenoj ogradi. Strina razvezuje zavežljaj, a sve gleda oklen će izbit Ilka. Ugledasmo je izdaleka, iđe s čovikom i sa svekrvom. Vidimo smije se naglas. Zabaci strina rogljeve šudara, pa maše gostima, a glas joj trepi. Neviste i sinovi se maskare kako se dobro veseli zetu, a ona ne poriče, nego se šali: „Triba se zetu veselit, skine ti jedno s vrata“.
Dođe Ilka. Vesela, „ne mere se sunce dlanom začepit“, vidi se i da je noseća. Ljubi se sa svima i crče od dragosti. Drago i nama, sve se zgledamo zadovoljno. Jedva čekamo kad će se razać po derneku da nam štogod pripovidi. I učini se prilika, ostasmo same, a Ilka poče: „Sve meni u glavi, brinut će se mater, a nema zašto. Poslušala ja strinu i počela molit Gospi, a onda se usudila i malo progovorit. Čovik jedva dočeko da i on kaže kako mu je zabrigu što sam uvik naprnđena, a mrsko mu prid materom meni ugađat. Odredili smo tada o svemu pričat i zajedno molit za svoju obitelj i ,evo, kako vidite, sritna sam i prisritna. Sad mi je s njim i voda slatka.
„Fala Gospi Velikoj!“, uzdahnu srina, „koda sve s mene spade“. I mi Joj se zahvalismo u srcu.
Iva Bagarić/Tomislavcity
