E moj Grgo, stari Grgo jesi i ti ostario! Jednako je staro i nejako, ni jedno nemere i ne zna, ali nejako ode naprid, a staro unazad. – govori mi dida dok se teško, ali ustrajno uspinjao uz stepenice.
Dobro kažeš, dide moj – govorim ja i mislim; lipi moj dide, 86. ti je godina, a ti još uvijek vojnički i po svakom pravilu slušaš čitavu misu. Ustaješ se i ponovo sjedaš, noge ti klecaju, stare ruke drhte, ali ti se ne daš jer Božji se red vazda poštivao u tvojoj kući. Stina je to, kamen naš, tako će i do smrti, odustajanja nema u rječniku našeg čovika.
– Ne valja ostarit moja Ana, ništa nemereš. Eno vidi me, ni ove cipele ne mogu odvezat, đava ti njih odnio stoput!
– Ajde dide, odvezat ćemo mi to, nek si ti nama zdrav i živ!
Sjetno se nasmija i sjede na kauč, kaže čitat će Ognjišta da i on bude učen čovik. Uozbiljio se moj didica, gledam ga kako slovka, mršti se, nešto prebire po mislima. Vidim sprema se velika besjeda, nešto mu je na umu.
– Moj Grgo, oće li iko ikad sastavit o tome što si ti stvorio…
– Ja ću dide! – govorim uzbuđeno.
– Ma prije ćeš ti moja Ana, nego sinovi i ćeri, ti uvik nešto pišeš. Nego, oćeš li se sitit riči što smo govorili?
– Ma kako neću dide moj, kad stalno pripovidamo.
– Dobro onda, vako ti kaži, moj dida Grgo puno je radio i gradio. Ne, ne, čekaj, nešto ćemo drugo…Ma nemamo šta sastavit!
– Kako nemamo, imamo! O mladosti ćemo, to je lipo bilo.
Star sam prije nego sam se rodio moja Ana, šta ćeš… odma pritislo, poso, briga, neimaština, tako ti je svima bilo. Nikakva mladost, nemaš šta o njoj reć. Ajde vojska je bila dobra, tamo sam učio za kuvara.
– Kuvara?! Ma nisam to znala dide!
– Jašta, pravi kuvar! Dva miseca sam učio u Kragujevcu pod šatorom, lito bilo.
– Ma šta si naučio kuvat?
– Ništa! Ne znam ni kumpir ogulit – kaže dida živahno kroz smjeh.
– Ništa ja skuvo nisam, a završio kuvarski zanat! Onda sam im kazo da meni kuvanje neće bit kruv i otišo sam na bauštelu. Ajde poslije ćemo nešto smislit, sad mi daj da čitam o svom imenjaku što je primistio Vatikan iz Francuske u Italiju. – dida i njegovo tumačenje povijesnih događaja.
– Moja Ana, poslije ćeš ti nešto napisat o svom didu – kaže on sanjivo, umiri se i zaspa. Valjalo je malo odmorit, a poslije ćemo opet podikoju bacit.
…
Moj lipi dida, moj dida i ja. Čitavo Duvanjsko polje u tvojim očima, breme života na čvrstim leđima.
Stari moj didice, moja kukuška stino. Do samog kraja ti se boriš, neka noge klecaju, neka stare ruke drhte, ali ne da se Grgo, od kamena je stvoren.
Ne čuje se tvoj korak, otišle su tvoje šarene priče, nema više tvoje vesele pjesme, ali ostat će stari stih, ne zaboravlja se tvoj glas.
Pamtit ću tvoje riječi i pjevat ću tvoje pjesme, kroz njih ćeš sa mnom ostati.
Lipi moj, tako sam ti uvik govorila, tako si mi uvik govorio.
Više te ne muči, više te ne boli. Odmori se, ajde svojoj dragoj Ilki, a kad vam bude pravo, pogledajte koji put na nas koji smo ostali dolje.
Voli te Ana
