Sniguljica i sedam mališana
– Ajde, baba…počmi višeee!
– Mo, čekaj malo, kakva je priša, nu…
Al’ ja ću pričat po svom, znaš…je l’ more…
– Aha.
***
A, štajti reć o tojoj Sniguljici…
Bila zimogrozna, bošsačuvaj…
Vika ona drće, ćuli kraj šporeta, uvlači noge u lugaru i neda nikom drugom.
Stoput joj bičve prisvedile, mater ampu na nju, džabe ti…
– Aa?
– Mo, izgore čorape, bona…nije da baš planu, veda pocrne i požute. Prisvede od vrućine, nu.
A, ona vika nosala suknene bičve…noge joj, veli, zebu i liti, netal po zimi.
Mo, bilo ništa rđavo, metiljavo, vika šmrca, kašljuca…
– Gripa?
– Mo đadri će je znat…rodi se tako o’sebe rđavo, nu. A, toji malešni patuljci stalno je zovu da iđe šnjimon prikuću…da se liguraju i grudaju, a njoj studeno, te studeno.
A, prikućom snig zarupijo, pusti smetovi, drčajina skriče, kližu se, bisne…dica, ko dica…
– A, ona…?
– Ona jok. Zbila se uz šporet i planduje u kući ko kakav đuturum na kraču. Samo joj još šćule vale, et.
Kažu joj toji mališani: “Ajde, bona, s nami, da viš kako imamo lip nalijon za spušćanje po smetu…
– Šta je nalijon?
– Mo, nalijon, najlon…ono ko kesa, plastično, znaš…pa se na tom, drčina, kliži…skvase gaće, pa ji mater namariše ka’ dođu kući.
– Zašto?
– Zato što su mokri i što su mogli gaće raskinit, nu…
– Pogani?
– Ja, ja, pogani.
– A, Snjeguljica nije pogana…
– Mo, sad…nije da je čudo pogana, veda kmecava, brate…šugova, šušova, šmedljava, zimogrizna… Gore neg da je pogana. Pa, ja.
Toji maći se, bidni, satraše zovuć je prikuću, a ona samo kme, kme…
– Ko ovca?
– Pa, ja. I šta…oni se sprtili i odoše… šta će drugo…
– Patuljci?
– Pa, ja. Računaju, nema od’ve ništa…džaba telare.
– Terale..?
– Telare…zindare, zovu…
Mo, neće ni čut.
“Mojde, đatodnijo!; u sebi se misle…odešmo mi kod druge Sniguljice, pa, ja. Štaš se tu š njon priknadat.
– Imaju li dvi Snjeguljice, baba?
– Mojde, bona, manjka ti Sniguljica…ko kiše.
Ošli, seko, ko’druge; ona jedva dočekala i jeto ti…
Lipo se ligurali prež nje, eto ti… Ka’neš, nemoj!
– Jel ona plakala?
– Ko?
– Snjeguljica?
– Mo, đadra će plakat…pa, jesu je lipo zvali, nu…
Ono, biše joj malo pokrivo, al ‘taš’ti…nemeš ti nikog ‘ustavit da ćuli uz tebe.
Drčina je to, nu…
– Nije…to su patuljciii..
– Ja, počem…patuljci, ja.
Mo, dokundučilo i patuljcim, nu…
Kad je isan prilivoda i kad priviše sanata, undak svi biže od njega, nu…
– I odu, odu…kod druge Snjeguljice…patuljci. Jelde, baba?
– Pa, ja, bona. Neš ti, ima ko oće, nu…
(šutnja)
– Meni, baba, nikad nije studeno.
– Eto, viš…undak ćeš se ti ligurat prikućon, a ne ćulit uz šporet, jel tako?
– Ja. Ja sam…ja sam… ona druga Snjeguljica.
– Pa, ja…ti si ona što ne kmeca stalno, jelde.
– Aha.
– Lipo babino oko pametno.
(bučno….cmmmok)
***
#Besidnik
– zimogrizna – zimogrozna
– rđavo – loše, slabo, nejako
– metiljavo – bolesno, slabašno
– šugovo (šugavo), šušasto… – slabašno
– ampa – vika, verbalni nasrtaj
– prikuća – dvorište, vani
– krač (kedža)- invalidski štap, štule (šćule)
– smet – visoki nanos snijega (brdo od snijega)
– namarisat – istući
– šmedljava – slabog teka (obrnuto od slatkorana)
– priknadat – natezati, prepirati…
– drčina, drčaina, drčurlija… – dica
“ja, počem” – ah, da…
– dokundučit – dojaditi, dosaditi…
– prilivoda – tko se previše predomišlja
– sanatat – zanovijetati
Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity
