U ditinjstvu, vaktile, ni’ko mi nije čit’o priče za laku noć.
Nas su, manje više, bez našeg pristanka, “zatravali” ligat, uz neizostavnu, legendarnu napomenu: “Pišat i lgat!”.
To je, naime, zaostala navada iz vrimena kad po kućama nije bilo toaleta, pa kad koga nat’ra usrid noći…ojmeee!
Imaš četri opcije:
*prikuća
*tuta…ako je nije kogod prije jamijo.
*piški u krevet
*trpi do jutra
Ne znaš šta je gore.
Dakle, ono upozorenje nije samo ‘nako, prezveze.
Nisu nam, brate, ni bajke pričali.
Kakve te bajke…!
Za Crljenkapicu san čula tek u četvrtom sridnje.
Do tada mislila da je unuka od Dida Mraza.
Reko’, sigurno neka mala-gala komunjarka, šta će mi to.
Ako bi nam i pričalo kakve priče, vika su bile nike strašne…o vilama, vukodlacima, višćicama, babarogama…
Ajde, čoviče…dobro smo ikako normalni.
Psiholozi, neurolozi, lingvisti i ini umnici, velidu da se nemoš normalno razvijat prez toji čitanja priča prid san i tojizi pripovidanja bajki…da je to presudno za ovo i ono i ono…
Iss…
Ka’ san to čula, biše mi lašnje….reko, znači u tom je kvaka…
Nije do mene.
Znači da son normalna.
Jerbo je normalno da si nenormalan ako te nisu normalno odgajali.
Ma, reko, vi niste normalni!
Znači do jučer ni’ko nije bijo normalan…
A, ‘ko je njiman pričo priče, de…?!
Pričaj ti to svom ćaći, e…!
Moji će, bo’me, pišat i ligat i šlus!
Inčije će oblizat šćap. Pa, ja.
Taš se pravit Vrancuz, pa pričat priče drčajini…
Nemeš, stro, od ruga!
Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity
