Ko ozebo sunca
„Bože moj, nećel naš izbit!“, s drhtavim dlanom iznad obrva, uzdisala ostarjela majka, zagledajući se u žmirkavo svitlo daleko niz cestu koje je u sritno, božićno vrime, najavljivalo željno očekivane dolaske na „urlap“ sinova, očeva, muževa…
„A, tribo bi ovi dana. Tako reče u zadnjem pismu. A, kad točno…“ – naginjala joj se nevista priko ramena jednako usplahirena i nestrpljiva vidjeti gdje li će skrenuti – prema njima, ili će produžiti dalje.
I tako bi se sritnice tiskale na prozorčiću sve dok im se farovi ne izgube iz vidika ostavljajući ih teško razočarane.
„Biće da je prijin Mate – nagađala svekrva – „I njeg očekuju ovi dana. A, more bit da i nije. Ko zna ko je. A, našega još nema. Kokad će sutra.“
„Ja.“ – potvrđivala nevista gutajući knedlu.
Eh, da se samo danas uzalud nadala!
Od kad je napisao da mu više ne piše „jerbo će i nako doć o Božiću“, ispratile su one, sritnice, svako svitlo, a baba uz to, „obašla“ svakoga došljaka da se raspita kad će njen Mate i je li ga „trevijo“.
Zadnjih se dana nije mogla „zuzbit“, pa bi banula dok se čovik nije pošteno ni upitao sa svojima.
Ma, opet, nisu joj priviše zamirali znajući da čeka sina „ko ozebo sunca“ štono vele, i da joj je svaki dan ko godina. I njoj i nevisti.
– Ma – reko – mili moj, znadeš li ti ka će Mate vamo? – brzala čim bi se upitala s rečenim preteljem, kumom, susjedom, rodijakom…
– Ne znam, prijo! Nismo ti mi u istom gradu, znaš.
– Ma – reko – da ga nisi slučajno trevijo, pa…
– Nisam, nisam. Di ću ga trevit kad… velim ti!
– Ma, piso nevisti da će i on o Božiću vamo, pa ga evo nema. Mi, svaki dan čekaj, čekaj… i ništa. Pa – reko – možda ti štogod znadeš.
– Ne znam, prijo, viruj mi! Ništa ti ne znam. Kažem ti; daleko smo ti mi jedan od drugog, bona.
– A-a? Tako kažeš! Doleko, a? – čudi se ona – Onda ni ti ne znaš kad bi ko mogo izbit – Ne znaš? – razočarano odmahuje glavom.
– Znaš da bi ti reko! – stavlja pretelj ruku na srce, kao da se zaklinje.
Zna on da nikom nije lako to pusto iščekivanje, ali štaš kad ne zna.
Na kraju ona, sritna sritnica, korakne malo natraške, prema vratima, svejednako očekujući da će se, možebit, pretelj, u zadnji tren, ipak nečega “duisat”, pa joj reć.
– Eto, onda… nemojte što zamirit… Ja – reko – samo da upitam…
– Ne brini, prijo! Svoji smo.
I tako sritnica korak po korak sve do dvornih vrata, ponavlja već rečeno, lomeći koščate ruke i gužvajući platnenu maramicu kojom svako malo briše oči, pa odlazi teška koraka i prazna srca.
Najgore je sad nevisti reć da ništa nije saznala.
„E, grdne rane!“ – prinosi opet marami.
