Utužilo babi što joj dite stalno “kopa oči” sa bajkama i Crvenkapicom, pa speuzila vlastitu bajku o ercegovačkoj Crljenkapi, samo da je više “skine s vrata”.
Evo kako je to ispalo u babinoj režiji:
***
“Sprti ti se jednoč Crljenkapa, iće kod babe…one druge babe, znaš…
I štajti bit…nemeš babi banut prazni ruku, pa je mater uprti granama, za odlagat vatru…ceger u ruke i prti k babi.
Zuvar i to, nu…baba stara, nemere više ko vaktile…
I tako…iđe ona kro’šumu, kad…ništa šušnu…
Pripala se mala, ki…kad, ćuta-puta, iskoči poskok…
‘Diš ti, mala, s tojim prućem’, pita je.
Kaže, kod babe.
“Štaš kod babe?”, kaže nosi joj malo grana da naloži šporet. I da joj noge ne ozebu.
I malo mlaćenice i to…
Pita on, jel teško… triba li pomoć.
Kaže “jok”.
Dobro, kaže poskok, ka’si tako dobra, nejte ujst.
Aj, prolazi! Prti!
I prođe ona, pa lipo produži.
Uliđe kod babe…valjen Isus; vazda Isus i Marija… evo, poslala mater grana…
‘A, štoto se ona nije privarila, pa doklipsala…da joj ne bi guicu upočilo, a?’
Kaže, ne znan.
‘Znan ja…! Jakoće kandžijat po selu, nu.
E, dam’ nije tebe, lako bi se šnjon pomogla…mm”
I tako još malo iglendisale; baba satrla sve što je mala donila u cegeru: sir, jaja, kokošje pandže..što se već našlo pri ruki…
Lipo se pozdravile i Crljenkapa nazad, kući.
Pita je mater kako baba, jel mogla išta izist…
Nu, reko…kako nije, Bog te pomoga, samo što ceger nije izila…
I, jeto ti…
Kad bidne drugi put jopet ić, moraće natovarit magare, meščini…
Baba, bona, slatkorana ki kezme…eto ti”
– Je l’ kraj priče?
– Ja. Štab’ti još?
– A, vuk?
– Šta vuk?
– Pa, vuk triba progutat babu…
– Vuk da pojde babu..?! Missovo… Šta je tebi? Undak ti ne znaš kakva je to baba…
Baba bo pojila vuka, da je se samo trci…štat’je, bona!
Taka ti je to baba!
Tanitije to ona gracka baba sa punđon i crljenim noktiman, veda šumska baba, bona…
– Ko babaroga?
– Mo, nije joj babaroga ni nanila…pravi apaš, bona, nu…
– A, poskok?
– Ne smi joj ni on ništa…
– Čiča miča gotova je pričaaaa…
– Ja. Jel valja?
– Aha.
– Eto viš…
– Ajde još jednu!
– Mo, nemere više…šlus. Evo sam se sva usalacala pričajuć.
– Onda sutra…a?
– Sutra…aj, nalet te nebiće tebe i bajke.
Nemam pametnijeg posla…
Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity
