Dok unuka šutke sluša emisiju o položaju žena, emancipaciji, feminizmu i ostalim babi nepoznatim pojmovima, ona naćulila uši “neće l jedne ulovit” – ma, kakvi!
Vidno nezadovoljna napokon prozbori:
– Mo, šta joj ga dođe “cipacija”, što je toja vako začakljanila?
– Ah… – odmahnu unuka – Kako kome. Bolje ti ne znat.
– A…?
– Emancipacija ti je kad si emancipiran. – reče tobož ozbiljno i zašuti jedva susprežući smij.
– Beli si mi objasnila. Znala ko i znala.
– Tako si ti meni odgovarala cilo ditinjstvo. Šta god upitaš ti bi rekla: “zato, tako, nako…”
– Mhm…
– Zar nije? I onih milijun pitanja o Bogu s istim odgovorom : “Pa, zato što je Bog”
– Pa, ja. Šta bi ti… Bog je Bog, nego.
– Eto vidiš. Ma, opet, nije beg cicija – tebi će tvoja unuka sve lipo razoputit.
– Ova, brate, trokata ki navijena. Pa ukumila “cipacija, cipacija”. Ništa drugo čula nisan.
– To ti je kad ženskadija oće da je dočikaju i gledaju ko muškadiju. To je cipacija. A, feminizam kad žena oće nazor bit ista ko muškarac.
– Misusovo!
– Ja, ja. Vele kako muškadija stoput bolje prolazi u životu, pa da i one oće tako… Što bi ti rekla “polet lez, polet sid”.
– Mo, je li ti ga! – ciknu baba.
Oduvik je sklona držati stranu muškadiji, kao i većina baba.
– Pa, što undak, one ne iđu na bauštelu… tamoke u Njemačku?! Što neće! Eno, sve poletile! Ja ko bi se modiro s tuđi leđa, moj sinko! Prodaj njive, smakni mal i planduj zali, a čovik nek krampa. Najlašnje tako. Tribali bi, vala, oni poželit da su žensko, a ne…
– Ko?
– Pa, muškadija. Ja ko krampa da bi se one mogle modirat?
– Iss… A, ima i taki, baba. Ali to je druga priča.
– A…?
– Pa, ima ti sve više muškadije što nazor oće bit ženskadija, pa se oblače ko žene, šminkaju se i to…
– Ajde, bona, nemoj tute sanatat! – ljutnu se baba.
Nikada nije volila šale na račun muškadije, a da ovo nije šala, ni sveti je Petar ne bi “obejanijo”.
– Naravno da ne viruješ. TV ne gledaš, novine ne čitaš… To ti se inače zove “cipacija društva” – da čeljad sama bira oće l bit muško il žensko. Negdi do 25-e budeš žensko, a od 25-e muško, ili obrnuto.
– Mhm, mhm… Mo, da san znala, kokad te ne bi ni pitala, et! – krenu demonstrativno prema izlaznim vratima, izražavajući ljuti protest protiv nedolične “šale”.
Videći da se ozbiljno uvridila, unuka požuri za njom:
– Babisima, bona! Rada bi ti rekla da se šalim, viruj mi! Ali nije šala, babisima moja! Živimo u “emancipiranom svitu”, sviđalo nam se ili ne.
– Ja ne živim! – odsiče baba izmičući se zagrljaju, kao da je unuka kriva za “taki svit” samim tim što priča “toje prezobrašćine”.
Tko zna… možda i je.
Znanje je moć samo ukoliko je upotrebljivo za kakvu dobrit.
Vako…
Samo se sritni isan džabe žulja.
Zahvala za foto. našoj čitateljici Danici Šojat
Biralo me/Tomislavcity
