Di se neš krstit!
– Biralo me niki dan, brte si ga moj, neš virovat, vala! – poče did sa svojom pričom, očekujući da ga unuk, po običaju, nagovara da nastavi.
Unuk šuti.
– Kod neviste, u Zagrebu. Osramotijo se, vala, ko niko živ.
Unuk i dalje šuti smijući se u sebi.
– Ako je tebi dosadno dida slušat, slobodno ti didu reči.
– Da nije ono s bešikom i bliznicama, dide? To si mi već pričo…priko nekoliko puta.
– Ja, počem. – siti se i did ko tamađoje. Otpu’nu još jedan dim lule, pa se zamisli.
– Mm. Pa, di se neš krstit, bolan ne bijo! Lipo pitam kako se zove dite, a ona Ana i Marija. Mislim bliznice…ka tamo…samo jedno dite u bešiki. Di je, reko, druga?
“‘Kakva druga, dide!’, ljutnu se nevista.
Osorna brte, štaj ti reć.
Mo, reko, Božje ti kiše, zar sritni isan, više ne smi beknut!
– Dide, bolan, pričo si to. – ponovi unuk smijući se.
– Ja, počem. – složi se i drugi put, pa malo pošuti.
– Nego, reči ti meni, ošta će im to, de..? Ana i Marija za jedno dite…To je, velju, brate, prišlo sedam smrtni grija, et! Računam dvi su…Ana i Marija…bliznice.
Razimiš, ti mene!
– Razumim dide, ali ti ne razumiš mene. Pričo si to već. I nisu Ana i Marija, nego Ana-Marija, zajedno, kužiš?
– A kužim, sinko, kužim. Odnijo đava svoje, pa to ti je.
Kaže Ana i Marija, kad tamo, jedno dite… Pa, kaže, neće potresi i poplave.
Kako se svit izopačijo, velju, i dobro je…!
Unuk se smije.
Prestao ga podsjećivati da mu je većg; ko zna oće li ga više ikad zapast na babine nekom ditetu dvojstrukog imena.
Da mu je bilo reć kako ima i trojstrukih, pa i četverojstrukih, imena, ne bi, sritnog dida, uvjerio do sudnjeg dana.
Ta, još nije došo sebi ni od’va dva.
Živa istina, kažu.
Biralo me/Tomislavcity
