Sićan se te Gare: uvik štrkljava i razbijeni kolina. Slabi zubi. Ne bi joj ni izresli a već bi se počeli crnit. A kosmušinu joj niko nije moga zauzdat. Nije čudo kad je vitar sa Volijaka najčešće češlja.
Nikako mi priresla srcu. Dok je živila u Šiškon svakog prolića bi me oblazila. Ubrala bi okolo dikoji cvitić ali mene nije dirala.
Nikidan je prošla sama. Brala je šiškice za đunđe koje će darovat svojin sestron. Usprkos tomu što je već posidila jopet je, ko u davna vrimena, birala tek poneku šišku na rastiću di ji ima prikoviše. Kako sa šiškicon tako i sa cvićon: oduvik pa i sada pazi da ne ubere baš svako. Oće da je opet dočekamo kad nan se vrati.
Danas je prošla sa svojin dvima sestron. Smiju se, i raduju se kad nas vide. I uvik pričaju o prošlom vrimenu. Poneki cvit uberu. Kažu: nabrat će samo za onu sestru koja nema vrimena doć’ u Rožnjak ili Subašića ogradu.
Mrlušala je opojnu kiticu nabrani jaglaca. Znan da osića samo dio onoga mrluva iz ditinjstva. Ne mere to ni bit ko u ditinjstvu. Nešto u nama umre i prije vrimena.
Na povratku s Drage, kad me ugledala, najprvo se zasmijala pa viknila:
– E, ovo san oduvik želila učinit’!
I ispružila se uzame k’lika je duga i široka.
I okinila, selfi’!
Što su joj se sestre smijale!
A nje ti baš briga!
Ja, njezin Cvitko, u potpunosti je razumin. To je njoj dovoljno.
I doće mi jopet.
Ositijo san.
Ljubica Mihaljević (r. Šiško) / Naša ognjišta
