Dernjava u Zürichu
Dušo moja, znadeš li kako su ona dva naša čovika poplašili policiju gorikar?
Sa’ ću ja tebi sve lipo ispropovidati’. Nu!
Dva naša „sritnjaka“ pretelja, Nedo i Željko vraćali se iz gostione kući. Od buke i muzike nisu tamo mogli na zagangat’. A ništa jin se baš ti dan pivalo na naški način. A znaju oni gangu otpivat, nako lipo sa dva okrićanja, od dike bi ji isan sluša i gleda! Popili su malo, valja i to priznat’.
Sili u svoje auto. Ušute. Site se svoji’ cura koje ji’ očekuju daleko doli za koji misec, na silu.
Da ne bi tugovali, zapivaju našu gangu. Bilo lito i otvore prozore i gangaju, jednu, drugu, treću… Na semaforu zaustave auto i čekaju zeleni znak. Da ne bi i tamoker gubili vrime, iz svega grla zagangaju:
Golubice, zapalo je mene,
Tri godine moje srce vene!
Nisu skrozi ni otpivali, stvori se „sritni“ policajac uzanje:
Stop! Kakva je to uzbuna? Kakva je to dernjava? – uzvrpoljio se policajac.
Nedo i Željko odgovore:
Mi se ne deremo, već pivamo pismu našeg kraja! Tako se kod nas piva! To je naša tradicija.
I nije ji’ ovi kaznijo.
A da san ja vaka stara bila šnjiman, pitala bi ja policajca kakvo je ono njihovo jodlanje? Naša ganga je prema tom arlaukanju lipa pisma.
E! tako ti je to, dušo moja!
Naša ognjišta/Ljubica Mihaljević (r. Šiško)
