Da se nije prije godinu i nešto preselila na onaj svi’t, Bog duši da joj prosti, i danas bi onako vesela, govorljiva i uvi’k spremna za šalu obilazila oko svoje skromne kućice uređujući okolo nje. Jedva bi čekala da od nas ne’ko glavom pomoli priko zidića što nas je di’lio, a tada bi usli’dilo ono njeno uglavnom popraćeno smijom: “Valja li mi ovo, valja li mi ono. Kako sam uradila?”

Glavno oruđe bila joj je motika kojom bi desetak kvadrata zemlje, a nije ni bilo više,
prikopala za posaditi tek poneku kapulu, kupus i krumpir, a ostali prostor uokolo branila bi od velike travurine i drugog raslinja čupkajući rukama ili mlateći podebljim keračom. Za čudo jedno kako bi to na kraju dobro i “ispalo”.

Dok bi rukama čupala travu zna’ sam je ponekad i opomenuti da se čuva i pazi zmije, a ona bi tada zmiju pridala nečastivom, ali za svaki slučaj bi dobro onim keračem propuškarala po travi i nastavila dalje uz smij govoreći: ” Antune, ako je tu, gotova je.”

Sve je to činila kako bi na vidiku bile njene perunike koji’ je bio nemali broj, a tako bi
im se divila pokazujući na nji’ svakome ‘ko bi naiš’o ili doš’o blizu. Čulo bi se iz njeni’ usta i to, ponosno s pravom: “Baš mi je li’po cviće!” Na to je svaki put, barem od mene, dobila potvrdni odgovor, a nju bi to činilo još veselijom i raspoloženijom.

Unatoč “milijun” životni’ problema, perunike, koje i danas kad nje više nema među nama, tako dobro rastu i izgledaju pr’ilipo. Značile su joj puno. Dok bi trajale njegovala bi’ i uživala u nji’ovoj lipoti skrićući pažnju na nj’ sva’kome živu.

V’irujem da i sada s nebesa gleda na nji’, samo što se ne čuje ono: “Baš su
mi lipe!” K’o nekada, tako i sad, potvrdit ću da je tako pridajući joj pokoj vični.

Ante Đikić/Tomislavcity