K’o petnaestogodišnjaci nisu znali ni za Ikara ni za Dedala, oni su uživali punu slobodu tako da je kućna čeljad vodila borbu kako i’ svrnut’ da napišu poneku domaću zadaću ili da ne izostanu iz škole, a najviše od svega toga da im se ne daj Bože ne dogodi kakvo zlo jer su Bože mi ‘prosti najčešće radili o glavi…

‘Ajde što su oni bili tak’i da nisu i druge svoje vrsnike povukli za sobom. Manitašćine im nisi mog’o napripravit tako da je uvi’k među njima bio tutanj. Letenje zrakom jako i’ je zaokupilo.

Jedan od njih je bio je rođeni “konstruktor” i odma’ sve pripremio da bi na kraju svog pajdaša nagovorio da isproba krila što i’ sklepa. Kad mu je priopćio kako će napraviti krila i to kako samo on zna, ovaj mu je “spisk’o” sve živo ne birajući riči, ni psovki, ali je kroz malo opet popustio pa bi mu rek’o da to odma’ pravi,jer je znatiželja bila jača od stra’ što bi mu se moglo dogodit pri probnom letu.

Rodijakov naum je dopro i do ušiju stariji koji su govorili: “Oslobodi Bože nesriće, svašta mu pada na pamet, ne’ko će slomit vrat ili ostat bez glave! Kakva krila pa da leti, nije ni ‘tica ni avion pa da leti”?!

Nakon kraći’ priprema rodijak se u’vatio posla – par letava – kantinela poslužile su mu za konstrukciju. Nije šćedio ni brokava, a ni žice,  pa je još babi iz klanice poplašio i dobar komad najlona koji je razapeo priko kantinelica i sve to zakuc’o nekakvim žičicama da bi izdržalo pri letenju. Za kratko vrime leteća sprava bila je spremna za probu, ali taj dan nebi’še  pajdaša da je odma’ isproba. Za to vrime smišlj’o je kako ga nagovorit’ i pridobit’za probni let, a uz to tribalo je dočekati i dobar vitar pa da se letač vine u zrak. Drugi dan se pojavio i ugled’o “leteću spravu”, a izumitelj mu proda priču kako je jedan iz nj’iove ekipe odma’ to isprob’o i da je letio sve do Šapinovca. Dok mu je objašnjav’o šta mu je činiti, kako nabaciti krila na leđa i provući ruke kroz neke kaiše pa se s zatim dobro zalet’iti podvornicom da bi uz pomoć vitra uzletio, ovaj se znojio k’o da je u zapaljenoj klačarnici! Još kad mu je rek’o da mora promašit’ žice od dalekovoda!!! Nije bilo druge nego krenuti.

Čim mu je sve to nabacio na leđa, on se zalauf’o podvornicom prema Krču stiskajući zube, ali od leta i dizanja u zrak ništa. Skoro dušu ispustio jureći, a uzalud. Instruktor letenja i tvorac “krila” po dolasku letača sebi nakon što je doš’o do zraka!  Odur’o je još nekoliko “masni’ ‘sovki nagovarajući ga kako valja još jednom pokušati, ali na drugi način.

Nakon dužeg nagovaranja uspio ga je privoliti i popeti na krmčak ispod stare kuće, tumačeći kako je zgodnije poletit s visoka. Ispod krmčaka nalazio se đubreluk. Kad je zakoracio na rub krmčaka ovaj ga je naglo pogur’o s leđa, a nesritni letač uz psovku skrlo se u đubreluk i to do vrata, priteći da će ga zaklati čim se isčupa. Pri padu leteća sprava se razletila, kantinelice polomile, najlon pokid’o, a ‘ko zna kako bi letač proš’o da ne’biše meko ispod njega. Čim se isčupo pravo iz đubreluka odjurio je na kupanje i pravdanje ukućanima, dok je konstruktor krila od stra’ da ga ne stigne šaka, pleska ili noga u guzicu dao petama vitra.

Od leta i leteće sprave ostade i danas priča uz koju nastane smij i cirkuz do suza u spomen  dvojice nesuđeni’ letača. U nji’ovoj režiji bilo je toliko toga da ti pamet stane.

 

Ante  Đikić/Tomislavcity

Foto: Hrvatska tehnička enciklopedija/Ilustracija