Mog’o si mu tepat’ koliko ‘oćeš, ali ako bi kren’o za tobom, a da se pri tom nisi uspio sklonit’, dobio bi sprida ili sa zada, itekako. I ne bi te ostavio dok ti ne’ko ne bi priskočio u pomoć. Bio je ko’ saliven, zavrnuti’ rogova, i Bože mi prosti đavlije naravi, tako, kad bi te zap’o red otić’ ovcama mor’o bi stra’ovat kako se ponit’, ako te se rđa “sveže”.

Da bi se osigur’o, mor’o si poni’t dobru keračinu pa ako krene drž’ – na! Bilo je, a i danas ima oni’ koji svi’doče o ubojitosti njegovi’ rogova. Znali bi i znaju reć’ da se i danas mašaju za mista ‘di i’ je grun’o pa ga zbog tog i danas nečastivom pridat’ znaju. Ne samo njega nego i onog ‘ko ga takvoga držaše – uz povik što đavla ne smaknu. Da ne bi ispalo kako je on uvi’k bio pobjednikom, nije krivalo ni njemu.

Oni malo slobodniji znali bi mu se suprotstavit’ ‘vatajući ga za rogove pa ga tako i povalit’ te mu nadavat’. Po svršetku “borbe” opet bi gledali da i’ ne iznenadi jer je bio osvetoljubljiv.

Bilo je i oni’ koji bi dozivali u pomoć kad bi i’ se dosuk’o, a i tepanje da i’ pusti ne bi pomoglo. Pri pogonu, bi’žeći od njega znalo bi se od stra’ čuti: “A nemoj mili brate!” Uzaludno bi bilo.

Svakoga ‘ko ne bi na vrime mako’ ček’o je gromovit’ udar i onda kolut napri’d, kolut nazad i to bi potrajalo dok ne bi pristigla pomoć onog ili one koji bi se tog dana zatek’o/zatekla kod ovaca.

Oni koji znaju što je čobanovanje, znaju i što je slast ovčje varenike tek pomužene u tećicu, a uzvarene na vatri. Za “vladavine” Kličinog ovna, u tada brojnom stadu, znali bi neki i “priskočit” vareniku i to sve zbog njegovi’ gromoviti’ rogova. Rekli bi: “Bolje ostat’ bez varenike nego se posl’e mašat’.”

Takav bijaše pa ga i danas takvog spomenusmo.

Ante Đikić/Tomislavcity