– Lipo moje oko pamparasto, moje ogledalo, moje krilo! Di je moja što me prva babom nazvala! – tako mi je govorila bakica kad bi se svako jutro čule telefonom.
– Evo me draga bakice, jesi dobro, boli li te? – pitam ja.
– Ma dobro sam moja Ane, ono starački. Kad vas mlade boli, nemam se ja šta žalit. – i nikad se nije žalila. Uvik dobro, uvik vesela, uvik puna dobrih želja i pjesme.

Bili su to kratki razgovori, sasvim obični i svakodnevni, neprocjenjivi. Razgovori puni topline i smijeha. Lipo je sa starim govorit, pitaš ga kako je i odma se smije od dragosti. Vole oni da se za njih mari, samo ih sramota kazat. Vole kad ih se štogod priupita, kad ih se sasluša, kada se s njima kava popije.

– Nekad sam ti bila ko nagorkinja vila! Najlipša svom Stojki.
– Ma i sada si naša lipotica, prava vila! Samo se pogledaj!
– Jesam prava vila, ona za greblja! Ti to samo kažeš što sam ti baba pa moraš. – veselo će Mara.
– Nisam brte, ti si mi najlipša pa tebi kako je pravo. – i bila je najlipša, najdraža, najmilija.
– Ma ajde, reci ti meni kad će tebe tvoj Slavonac vjerit, neka malo požuri s tim vjenčanjem. Neko će te ukrast, reci ti njeme da sam ja tako pripovidala!
– Oću baba, pripovidit ću mu. – smije se ona, smijem se ja.
– Ajde oko moje, nek te Bog čuva. Pozdravi Slavonca.
– Oću bakice, i on tebe uvik pozdravlja.

Baba Mara, lice svake duvanjske babe. Babe koja čeka svoje unučiće da dođu iz daleka svita, svako lito, svaki Božić. Ona što se jutri ranom zorom dizala, pravila pitu, spremala mezu, vadila slatkiše iz kredenca. Ona što je prigledavala novčanik, nešto dici da šušne, nek imaju za sladoled. Ona što bi izvadila stočić iz kuvara, uzela krunicu u ruke i sila prid kuću da svoju dicu dočeka. Šta ti je naša baba… Volila sam sa njom u polje, volila sam sa njom u grad. Volila sam kod nje konak. Volila sam nju. Volila sam miris njezine kuće jutri. Volila sam njezin vareni sir. Moralo je bit svega kad unučica dođe, sve je Mara stizala. Ma da sam spirine poželila, ona bi mi ih uz čuđenje poslužila. Rekla bi – ajde ti pojidi pa šta bude, samo nećemo reć materi. – takva je bila Marica. Sve je pokrivala, sve je davala. Ona me ljubavi naučila. I kad nije imala, ona je stvorila.

Kako se uopće oprostiti od svoje bakice, kako joj reći zbogom… I da je imala dvista godina jednako bi bolilo. Ljubav nikad ne ostari. Takva ljubav nema godine. U babinom krilu vječno si malen i voljen, u babinom krilu ne misliš o svitu. Kad nestane babine ruke, odjednom si čovik. Kad umre baba, umre i djetinjstvo.

Ana Jakić babi Mari Križanac