Foto: Iva Bagarić/Tomislavcity

Snovi se grade na riječima koje imaju moć odvesti slušatelja u daleki kraj, u prostor gdje vlada ljubav. Ponekad ta ljubav oživi u slušatelju do te mjere da osjeti njezin zov. A kad ljubav pozove, mora se na put. 

Marija je odgovorila pozivu i spremala se u samostan, u Dubrovnik, grad u kojem nikada nije bila do u očevoj priči. Otac Ivan se spremao na put s njom.  

Foto: Iva Bagarić/Tomislavcity

Ti i jesi kriv što ona oće tamo? – Venka je tiho prigovarala mužu – napunio si joj glavu Dubrovnikom. Možda ne bi od kuće makla da nije slušala tvoje priče o samostanu, o knjigama, o crkvama i o tom Stradunu di se vrti iskoni svit? – trudila se Venka prikriti ljubomoru u glasu, ali nije uspjela: 

Meni se čini da se ti nikad nisi ni vratio iz njega, uvik te misli tamo nose? Vuku te k toj gosposnoj, koja se tila udati za te? 

Ništa ti nisam sakrio? – prizna Ivan – da mi ćaća nije donio glas o tvom stanju, ja bi osto s Cvijetom. Ali, Venka, ja nisam rđa od čovika, a Cvijeta je bila razumna i dobra cura, uputila me k tebi, zbog diteta, zbog dužnosti. 

Ne znam ja, Ivane, uvik ti oči zasvitle kad je spomeneš, a mene nešto sicne po srcu. Volila bi da mi dite ne vodiš tamo, ima časni i bliže, ako je već odlučila k njima.  

Negodovala je Venka pred mužem zbog Dubrovnika, ali kćer nije odvraćala od poziva. Kao majka razumjela je njezinu želju, ta i Venka je bila jako pobožna. 

Ivane, ja znam da ćeš je potražit, osićam da jedva čekaš upitat za nju. Eto ti na volju, samo mi nemoj lagat.  

Nisam od petljanja, ti to znaš? – odgovori Ivan kratko. 

Venka nije dobila ono što je priželjkivala. Ivan joj nije obećao da ne će potražiti Cvijetu, ali je znala da je ne će prevariti.  

Virujem ja u te ko i u se samu, svejedno mi neka težina pala na dušu, ne znam s čega? 

Znala je Venka uzrok sjeti što ju je pratila tih dana. Stezalo je u grudima dok je u peglu stavljala žar i glačala Marijine nove bijele košulje. Ona joj ih je sašila od bijelog platna, kao i suknju od tamnoplavog pliša na velike nabore. 

– Oprosti mi, Bože, što grišim – spočitavala je sama sebi – bila bi veselija da joj spremam komaru? Čudni smo mi ljudi? Virujemo u Te, a ugađamo sebi i lakše prianjamo uz prolazno i propadljivo, nego uz čestito i vikovično.  

– Majko! – oglasi se Marija s vrata – vime je, tribamo poć. 

Prekrasna djevojka bistrog pogleda i nježnog lica, odjevena u gradsku nošnju, bez marame na glavi, lijepo spletene kose u dvije pletenice, spremno je stajala na vratima. 

Da nisi tako lipa, ne bi udilo što iđeš u časne? – komentar babe Jage, koja je došla na Marijin ispraćaj, vrati u stvarnost sve nazočne. Nasmijaše se krijući suze koje su svjetlucale u očima. Baba Mara ih nije mogla zaustaviti dok je blagoslivljala unuku: 

Nek ti Gospodin blagosovi pute i učvrsti te u odluci, a baba će svaki dan reć krunicu za te – prozbori tiho. 

Zbogom pošla, lipo dite didovo – izusti Bariša drhtavim glasom. 

– Bog ti bio upomoći – djed Blago se trudio biti hrabar – ako ne mogneš tamo, ne udi se vratit, samo  svitla obraza. 

– Zbogom!- Marija reče kratko i zaputi se prema ocu koji je držao konja s natovarenim kuferom. S njima će do grada ići i ujak Dane, on će vratiti konja kad oni sjednu u vozilo koje ih čeka. Put do Dubrovnika je bio isplaniran i pripremljen u dogovoru s fratrima.  

 Iva Bagarić/Tomislavcity

Foto: Iva Bagarić/Tomislavcity