Foto: Iva Bagarić/Tomislavcity

Učeći iz života narod je prirodne nepogode nazivao „zlovrime“, a isto ime davao i povijesnim neprilikama, ratovima.

Malo je ko umako ratu za obična ljudskog vika – razglabao je Blago Plemić ponukan političkim prilikama o kojima se te godine pričalo u večernjim sijelima:

Zametne se poganluk u čoviku pa priđe na drugog, ko kakva bola, onda ustiše i zagospodari naveliko jer vrag oće svoje? Ustanu ljudi jedni na druge, što svojom poganom voljom, što voljom pogani vođa pa se od zla moraš branit nakom igrom kakvu je ono zametnulo. I dok đava ne odišćili, nema mira? Prođe po četri – pet godina, otprilike.

Da se mene pita, ja bi za ratovanje odredila jednu livadu, evo vako ko našu Jabuku, pa ožeži, bij se kom je do boja, nemoj smiran narod uvlačit u kavgu? – zanijela se u govoru Jaga puna bojazni za sinove koji svaki dan pričaju o ratu.

Imaju ona i Cvita svoje teorije ratovanja, samo ih nitko ne ferma? Jaga sveudilj ponavlja:

Ne bi bilo veliki ratova da svitom upravljaju žene. One bi se digod počepušale za kose, a dok bi vidile krv, poplašile bi se, raskrivile i pobigle svojoj kući, di  je svakom i misto?

Meni je zaratilo prije rata? –  podvijenih ruku progovori strina Cvita – moj se Ante, jadna mu majka, otisnu od svoje kuće, prige uz bezbožnike, ostavi noseću curu u kući, a s drugom, nevinčanom u Crkvi, čeka dite. Kud ćeš gori rat?

Sve je dobro dok je glava na ramenu! –  Jaga će usplahireno prikrivajući strah:

Ne će to k nama, nije niko poludio pa će se gonjat po vim našim brdim, đava bi na njima nogu slomio? – u trenutku je izda hrabrost pa će puna bojazni:

Nu, Danin Jandre tek proodo, ovi drugi mali klapci, Venkine curice nejake. Bože, ubrani nas od zla! Ne znam kud bi?

Ja znam kud bi! – Dane ponosno ustane – kud me srce zove! Ma, ne primiše me, nisam vojsku služio, kažu?

Srićom tvojom, a i mojom – oglasi se i Anka – kakve si naprišite naravi, ti bi sojom na pušku.

Jakako, čim se god domanem, ja bi branio svoje! Ne bi jurto na tuđe!

– Smiri se, Bog te pomogo – zapovjedi mu Blago – rat se više vodi glavom, nego oružjem. Pobjedu donesu prilike, zavisi uz kog si stao od veliki sila. Krupne zviri uvik poidu manje, triba dobro glavu oladit, Dane.

– Šta vi mene stukavate?! – buntovno će Dane – naša je prilika sad ja ikad? Dodijala je više tuđa čizma, uvik nas neko gnjete na našem okrajku! Ako sad ostanemo mlakušasti i ne jurtamo u boj za svoj narod, ko zna kad će Rvati imat državu?

– Polako, Dane – smireno će Ivan Poljičak  – evo, svaku večer se sastajemo i osluškujemo, ne triba letiti glavom kroz zid? Bolje je sto dana razgovarat, nego jedan pucat?

Ta tvoja radićevska politika otezanja i prigovaranja ne vodi ni čem, i Radića je glave došla? – Dane iznova nastupi hirovito – s kim ćeš, bolan, razgovarat, s dušmanom koji je na te uperio pušku? Ili jurtaj, ili pogini ko čovik, nema bižanije ni moljakanja!

– Jadna ti sam – Jaga će zabrinuto – kakav vam je taj razgovor večeras? Ne sluti na dobro?

– Šta će ti slutit? – Dane poskoči – zapucalo je, majko, rat je!

– Ajme nama! – zakuka Jaga – šta će bit od ove dičice? Sve jedno drugom do uva?

Izrečena vijest o početku rata, nakratko, sve nazočne u sijelu, ostavi bez riječi. Teške slutnje uvukoše se u srca ljudi koji su mirno živjeli od svoga rada i molili Boga za mir. Dobro su znali da je rat zlo kojem je teško uzmaći, ali su znali da treba biti „na svom mjestu“ ako zatreba. Muškarci su tupo gledali ispred sebe, a žene u rukama stiskale krunice.

Iva Bagarić/Tomislavcity