Pritisnula omara. Slavonska ravnica se umorila od širine i teška zraka što titraše nad zrelim usjevima.
U hladovini starog oraha, ispred niske slavonske kuće, drijema starac.
– Razlika je naše polje! Ovde nema ćuva vitra! Duša Bogu, Bog je ne će! – negoduje Stipa kojega svi u mjestu zovu Rodijak.
Otkad se vratio iz Njemačke u mirovinu, Stipa sveudilj prigovara slavonskoj klimi, uhvatilo ga nekakvo malodušje s kojim se ne zna nositi.
– Eh, moj ćaća? – obrati mu se sin spremajući stvari u prtljažnik modernog automobila s njemačkim oznakama:
– To ponavljaš svake godine u ovo doba. Nisi se ti navikao na Slavoniju, a sve tvoje u njoj je. Djeca, naša pokojna mater Kata, novac što si ga zaradio u Njemačkoj i druga žena Slavonka, naša maćeha Rozika. Nije nam mater, ali je dobra žena, drži do tebe, iako joj nisi ništa pripiso, kako kaže.
– Đavlit ću je! Šta ću joj pripisat? Žena je tuđa kost! Tako sam se ja s njom naredio, na sve je pristala. Mora me neko uzdržavat kad se vama mržba.
Volio je Stipa razgovor, koristio je svaku priliku kazati sinovima ono što mu je na duši.
– Ako umrem prije nje, nemojte je krećat, neka je u staroj kući, imat će moju penziju, šta joj više triba? Vi je, radi svog obraza, lipo opremite i ukopajte do mene i Galešuše.
Stipa se pričajući najednom grohotno nasmija:
– To je Roziki najveća briga! Čiji ću ja bit na onom svitu, ili njezin ili Galešušin? Ja se maskarim pa kažem: „Koja bude bolje do mene držala, njezin sam!“
Voli Stipa ove svoje monologe, dovoljna mu je samo blizina neke osobe, za pozornost ne mari. Hodajući dvorištem s visokom drvenom ogradom, povremeno proviri na šor, pogleda lijevo pa desno i vrati se do bunara oko kojeg rastu Rozikine begonije u starim loncima. Nostalgično zagleda praznu štalu i drvene kućerke, sve prazno. Doduše, prija mu pogled na novu sinovu dvokatnicu bez fasade.
– „Priseli se u Slavoniju! Tamo je plodna zemlja, rađa triput bolje od naše. Tamo nema gladi“. Tako mi je ćaća govorio i ja ga, budala, posluša. Brat ne tide, osta u selu. Pametan. Sad njegovi sinovi siju šenicu po našem polju, a moji zemlju daju u zakup, nema ko na njoj radit, moji odoše u svit. En ti taku sudbinu. Uvik sam letio za životom, a on bižo isprid mene. Ajd stigni kad ti nije određeno?
Stipa bi se tako zanio u poluglasnom monologu, kao da daje oduška onoj težini što mu pritiska prsa.
– Bratovi tili učit, potegli na materinu tragu. Iškolali se i upravili sobom. A moji ćaćinim putim, odoše u Njemačku. Džaba Slavonija i puni ambari, džaba voda u bunaru i svaka marva. Moji ne mare za zemlju, ne zanima ih ječam i šenica, vole bauštelu . Odvedoše žene i dicu. U tom nisu na me? Ja nisam sa svojom Galešušom proveo tri godine u oni triest što smo proživili u braku. I, dođe bolest, iznebuva, odnese je, a ti Stipa pričaj sam sa sobom? Briga nekog?
Na trenutak osjeti grižnju savjesti prema Roziki.
– Nije ona loša, Bog je ubio naku botastu. Rozika je žena zamuku. Ne mogu ja s njom pričat po naški. Ona oće divanit o bećarcu i dukatim, šlinganju i perini, ali mene ti razgovori ne razgale? Volim vako, sam sa sobom pa taman pomislili da sam…? Neka sam!
U šetnji po imanju, Stipa bi brzo samosažaljenje zamijenio prijekorom:
– Tako ti i triba, Stipa! Oćeš ti bit prvi u svemu. Poleti prvi u svit, prvi u Slavoniju, prvi kupi traktor i kombajn. Rintaj i dan i noć, bez mire i odmora, sve nabavi i šta? Pokojna žena vamo sama samcata, radila ko tri. Vavik veremila za rodnim krajem i našim svitom, a nije tila priznat nikom već meni: „Mogli smo mi i doli lipo živit, moj Stipane, ne znam ni kud smo poletili, ko s grlom u jagode, ostasmo željni jedno drugoga u tuđem svitu, a nije sve u imanju“.
Znao sam i ja da nije, ali nije bilo povratka, kuš? Dica poskočila, išću. Šuti i radi.
–O, Stipa, aj ručat! – u stvarnost ga vrati piskavi glas supruge Rozike – oladit će se juva, ni tisto s patkom ne valja ladno!
– Eto me, brzo ću! – odgovori Stipa pa teška koraka pođe prema štali.
– Prazni ambari, prazni šaloši, prazna štala. Kažu ne isplati se radit na malo, a na veliko ni pogotovo. Ne isplati se ništa! Ni živit se ne isplati! Evo što se ne isplati orati u Duvnu, ali u Slavoniji? Moj rodijače, ovde se nikad nije bilo gladno kruva.
– O, Stipa! Ja te ne ću čekat! – iznova se oglasi Rozika pa Stipa krenu stazom prema kući.
– Ne čekaj ti mene! Ručavaj, tebi je ručak na prvom mistu, a meni, bio – ne bio!
Stipa je s dozom ironije odgovarao na Rozikine dozive. Nije volio svoj nadimak Stipa, više mu je prijao onaj drugi – Rodijak.
– Moj rodijače! Ni tebe odavno nema vamo, a volio bi s tobom koju probacit, čini mi se da bi ozdravio.
Godilo je Stipi sjećanje na nećaka Pašku, istinski ga je volio. Možda i zato što jedini nosi didovo ime. A tog imena su Stipi „puna usta“.
– Ne bi mi niko virovo da ga ne lučim od svoje dice? Nako čeljade nije Bog dao u cilom kraju. Ako si skaren, razgovorit će te, ako si veseo, razveselit će te još više. Uvik mu priča meka i podatna pa ti pane na dušu ko molitva, prodišeš od nje. Volim ja njega jer me je jedini zvao – striče Stipane, iako sam ja sam sebi izdio nadimak Stipa. Kad sam u Slavoniji kupio imanje, onda sam po selu pričo da se u nji Stipan kaže Stipa. I tako mi ostade nadimak, kokad su naši jedva čekali da te prikrste, svog se krsnog imena niko nije nanoso.
– Stipa! Ajd ručat, Bog t’ ubio, kako ti meni kažeš! – zvoncala je Rozika njišući se u širokoj naboranoj suknji.
– Puknut ćeš, ubilo te vrime! – našali se Stipa kad zateče Roziku kako hlapljivo srče juhu.
– Eto te ko burence! – dijelio joj je komplimente u domaćem stilu – prije bi te čovik priskočio, nego zaobišo.
Nije se Rozika ljutila, navikla je Stipinu narav, ali ni svoju nije mijenjala.
– Da sam slaba i mršavna ko tvoja pokojna, reko bi mi: Idi kruv, nemoj sebe!“ Čudna si ti sorta Stipa, ne znaš lipo divanit s ženom, a ništa joj ne manjka u tvojoj kući, „odrišene su joj ruke“. Eto, zato sam ja došla za te. Naši Slavonci su drukčiji, ljubomorni i ne viruju ženom, u glavi im švaleranje.
– Đaa im poganu krv! U nas tog nema, nije se čulo da je žena privarila čovika, a bivalo je muški koji su tili u šćetu. Nji niko nije mećo među ljude, taman da su gazdinski.
Nastavlja se…
Iva Bagarić/Tomislavcity
Napomena: S ovom pričom naša suradnica i spisateljica Iva Bagarić sudjelovala je na ovogodišnjem natječaju za književnu nagradu “Petar Miloš”.
