Služiti je oduvijek bilo nepoželjno, iako je služenje krepost koja oplemenjuje i donosi toliko željeni mir.

Janja je služila u Plemića. Kao djevojčicu su je doveli u najam iz Kaura kad se Jandre ženio svojom Cvitom.

Pričalo se kako je ostala bez ikoga svoga kad neka zarazna bolest dođe u njihov kraj. Janju je prihvatilo selo, svima je služila bez ikakve naknade, za koricu kruha. Slušajući o njezinoj teškoj sudbini, Plemići je izvedoše k sebi u najam. Boravila je u njihovim stajama ljeti, a zimi bi spavala u štali, u maloj izbici gdje joj  pregradiše sobičak.

Janja nije od ovoga svita – govorila bi Jaga – ne zna se naljutit, već svakom u podlog i mirna ko baja. Nije „ upis“, ali sve je njezino lipo kad gledaš naponase, opet se niko ne bi za njom okreno zbog lipote, ali ima ona ono nešto kad progovori, ne umim ti kazat?

Janji je bilo drago čuti pohvale, iako ih nije tražila. Najviše bi joj godilo kad bi je Blago i Jandre pred seljanima nazvali „naša Janja“.

A ona se razumjela u sve. Znala je s ajvanom; pustiti ovci krv, sicati zmijski ugriz pa zaliti aptovinom, napraviti dlage za slomljenu ovčju nogu. Razumjela se u trave, brala ih i pravila od njih razne pripravke; mast od gaveza za rane, sušila kunicu i gospinu travu, pravila vošćenice. A kad bi je netko upitao od koga je to naučila, ona bi se upitno zamislila:

Od naroda, zna svit svašta ako oćeš primit.

Janja kaže da nju niko ne napastuje –  strina Cvita bi je hrabrila  jer joj je ona bila najbliža – ni vilanci, ni duvandžije, ni šumari, ni kosci? Svi je gledaju ka sestru.

– Niko u me ne kreće! – potvrdila bi Janja – ako koga put nanese na staje, ja ga ponudim mlaćenicom ili grumenom sira i svak ode za svojim poslom.

Tražila se Janjina pomoć i onog dana kad Dane pade s konja. Uvažila se njezina preporuka da ga polako prebace na biljac i oprezno unesu u kuću te donesu svježu ovčju kožu i u nju ga umotaju. Ona mu je oprala rane i na njih privila mast od gaveza, a na modrice stučeni hren. Onda se tiho povukla u svoju izbicu.

– Sad će Janja u bogomolju –  spomenu strina Cvita tek da nešto kaže te da ostale ukućane ponuka na molitvu, ali joj nije uspjelo. Svi prionuše uz šutnju.

Zovite mi Janju! – zapovjedi doktor kad ga u neka doba dovedoše na konju te pogleda unesrećenog Danu.

Anka se hitro zaputi prema štali, otvori zasun na vratima, i krenu prema izbi odakle je dopirala slaba svjetlost. Lagano odškrinu drvena vrata  i ugleda Janju kako na koljenima moli držeći u ruci svetu sliku. Preplavi je val topline stajskog prostora pomiješan s priprostom pobožnosti koja u Anki pobudi nadu i ljubav prema najmenici Janji kad joj reče:

Ovu mi je sliku Srca Isusova da biskup kad je prolazio priko planine na krizmu. Nije me večer mitila da prid njom nisam izmolila krunicu.  Milostivo je Srce Isusovo, Anka, pomoć će i tvom Dani.

I Anka je te noći molila na istu nakanu kad je doktor pohvalio vidaricu Janju i otišao, rekavši kako se nada Daninu ozdravljenju.

Iva Bagarić/Tomislavcity