Predući vunene niti za suknene bozavce, strina Cvita je ispredala priču o udovici Pavki:

Kako je „španjolka“ došla u Dikanovu kuću, selo se „zabavilo o sebi“, zatezalo se od njiova dvorišća. Nije se ni Pavka viđala s misarim, nekako se sklanjala u kuću. Rodbina joj bila u brizi da je nije uvatila nova bola, ali nisu vele nasrćali k njoj. Doduše, žene su već šaporile kako bi Pavka mogla bit noseća, činilo im se kako je najedrila, kako su joj prsa ustisala, ali „ne bi da se čuje od mene“, govorila svaka.

– Tako ti je! – opet upade Jaga – „šta god ima u selu, nadaj se i u kući“- onda razveza pregaču i doda je Venki:

– Pokrij kolina, ozepst ćeš.

U susretu majčinske brige i ljudske gorčine, nadvladala je na trenutak nježnost koju je Jaga svjesno potiskivala. Njoj je, kao i Pavki, i Dikanu, bilo teško prionuti uz ljubav. Nešto se u njima opiralo, a samo je trebalo htjeti. Razum je ponešto znao, ali ogrubjelo srce ga nije slušalo.

– Nekako uz jesen – Cvita pljuvačkom ovlaži prste izvlačeći niti iz vune na kudjelji pa nastavi– čobani donesoše glas u selo kako su u  Maloj doli, među škripim, našli mrtvo muško dite, tek rođeno.

– Bože, sačuvaj! – ote se Venki.

– Eto, Pavku nije sačuva – u istom ritmu tekla je Cvitina priča:

Narod zanimia, svak šuti, a moglo se komotno uprt prstom u Dikana i Pavku, opet ne će niko nijedne. Domalo došli žandari u selo, donili zamotuljak, ali ne pokazuju ništa. Jedan, omanji s puškom, istupi i povika što ga grlo nosi: „Sutra ćemo dovest doktura, ovde na guvno, prigledat će sve cure i žene, stat će se u kraj ovom čedomorstvu!“ Svit se pokunjeno zamislija pa se u stra’u raziđe kućama. Obnoć okrenula olujina, nebo se prolomilo. „Zlo vrime“, spominja bi narod kad bi se sastalo nevrime s kakvim jadom na Zemlji. Sutradan, odma iza prvi pivaca, dođe aber u selo da se Pavka utopila. Te noći su provrila vrila, razlila se voda poljem. Na mistu di je uvik vrilo, di se ajvan poia i ovce kupale, zvalo se Vir. Tu su našli Pavku, otada ga zazvaše Pavkin vir.

– A, sve je moglo bit drukčije da je se umilo – zavrti Jaga glavom – mogla je Pavka odgojit svoje muško dite i ostat sritna na nakom kućišću? Jadnica, utopila i sebe i svoju dušu, ostavila svoju sirotu da udara „od nemila do nedraga“. Bože moj, kako joj se nije dalo drukčije promislit?

– Nije se dalo?!- slegnu ramenima strina Cvita – dođe mrak prid oči u trenu. Poplašila se  žandara i sramote, nije mogla iznit sama sa svojom glavom, a nije ni u kom imala zaštitu i eto ti?

– Da nije bilo Dikanove uzgornosti, mogli su oboje lipo živit – bojažljivo se oglasi Venka – moj Ivan nije bižo od mene i od diteta, samo ga zaustavi viša sila. Doć će čim prizdravi, tako poručuje.

– Dašta će, već doć! – ohrabri je strina.

Venkina majka Jaga, ponukana tuđim zlom, iznova otvori put osobnom licemjerju:

Da je bar imala koga uza se da joj pruži granu?

Iva Bagarić/Tomislavcity