Foto: Tomislavcity

Lipo nam započelo mlado lito – zapodjenu razgovor Ikina Luca u večernjem sijelu – tri prstenske užine u nedilji dana? Beli sam se napekla ušćipaka, ali ne žalim truda, nek se svit ženi i udaje

Sve je lipo kad je kako Bog zapovida, ama nije u svakog tako? – Jaga suosjećajno pogleda prema kući jetrve Cvite – govoreć po duši, bolja je od svi žena u našem karapaju, a zapade je grdno? Ne će k nama ni u silo, kaže ne mili joj se ništa pa ni stopanjluk, a bila najbolja stopanjica. Njezina je pura uvik bila razasuta, a moja botasta, ušćipci su joj se mogli mirit s tvojim, kuma Luce?

– „Ni izigrala, ni ispivala“ – Blago će zaštitnički – šta te god snađe, nisi sam. Triba je  pustit na miru, mora se svoja tuga otugovat.

Foto: Tomislavcity

Svi nakratko zašutješe. Kao da su razumjeli Blaginu tihu zamolbu, a i Cvitinu tugu jer Ante ne dođe kući za Božić, a ona se toliko nadala.

Iznova se očitova snaga Blagine dobre riječi kao valjani smjerokaz:

Već, kad smo kod ušćipaka, kuma Luce, tvoji su meni najlipši – Blago pohvali kumu s jasnom namjerom; ukazati svojoj Jagi da se više potruditi.

Ajde, ajde, ušćipak ko ušćipak – Luca se zadovoljno vrpoljila na tronošcu.

Ma, nije! – živnu Blago –  moje Jage nisu ni nanili tvojim. Budu joj nekakvi gumasti, ko opanak, a tvoji meki ko duša. Bonika bi pokripili.

Planu nešto nekontrolirano  u Jagi kao luč. Vrcnu se na Blagine riječi, iako je znala da govori istinu. Ništa nije tako zapaljivo kao ženska ljubomora, nije se dala sakriti. Branila se piskavim tonom zažarenih obraza:

Nije naša šenica ove godine dobra, zrno joj šćuro. Možda je i do mlina ili je brašno vlagu poteglo u naćvam? A u tave mi kratak držak? Drva nam nisu dobro suva pa vatra tutinja,  ušćipci se samo nekako sprkunje – onda poentira – najlakše je oborit na srtopanjicu?

Jagina obrana tražila je stanku tišine, svi su osjetili tu potrebu, a šutnju je šaljivo prekinuo Iko procijenivši kako je ženska povrijeđenost u popuštanju:

Kriv je, kuma, od tave držak! Ma, Blago, i do tebe je? Ja svojoj Luci, kad misi tisto, zapivam: „Da mi je se napucati kruva što ga Luca iz Brižana kuva!“, ona se onda  skasti oko posla. Ušćipak joj na tavi veselo cvrkne, poskoči pa porumeni – nasmija se Iko grleno – ja mislim da je i do moje pisme.

Jaga se pronađe u priči pa spremno svali krivnju na muža:

Eto ti, kad si ti meni zapivo?

Blago nije bio od šale, a volio ju je. On je u njoj tražio ono „više od smijeha“ pa iznova skrenu priču dajući joj svoj pečat:

Vidiš, mi im rečemo ušćipci, a naši Ercegovci ispod Jelovače kažu – uštipci. Skoro je Matina Rafu privarila cura posli prstenske užine? Onda se Mata ljutio zbog troška pa s nesuđenim preteljem izmirivo račun. „Uštipak – stoja!“, cinio.

Bi i Jagi drago što priča ode u susjedno selo. Lakše je pričati o drugima, nego o sebi.

Tako ti, kuma Jage, morat ćeš nešto činit, čovik ti osta željan lipi ušćipaka? – Iko se oglasi veselo – dobra stopanjica pivajuć kuva.

Prija bi proplakala, nego propivala? Pra čim ću ga pivat?

Začini Jaga večernje sijelo u kojem se pjevalo i plakalo i živjelo od razgovora, do Božje volje.

Iva Bagarić/Tomislavcity

 

Foto: Tomislavcity