„Samo se srcem dobro vidi“, reče Mali Princ nekada, a ta istina vrijedi uvijek, onda i sada.

Srčano, kako oduvijek i navijaju za Hrvatsku, Manje i Jure su pratili utakmicu na Poljudu, dok su Mara i Anđa buljile u televizor ne bi li vidjele koga poznatog na tribinama:

– Naši su rekli da će bit u prvom redu, odnili su veliku zastavu s imenom našeg mista, razgrnut će je isprid sebe – Anđa je pojašnjavala ushićeno.

– Meni su dica u glavi? Kiša liva k’o iz kabla, stopit će se. Ma, ne udi, nisu naši zlomoćni. Otišli su sritni i veseli – Mara je razdragano govorila o unucima.

– Morete li vas dvi pomanje nadovidat? – uzrujano će Manje – vidite li koja je borba na terenu? Dečki izgaraju, ali „ne će im nikako gra’ u kašiku“.

– Eno naši!- skoči Anđa s fotelje pokazujući prstom prema ekranu – mašu i pivaju, samo i’ brzo skloni. Nevista se razleti od dragosti, ne obada na kišu. Nisam je nikad vidila pokislu, a veselu, đaaa joj šest…

– Nek’ se vesele! – zadovoljno će Manje – ja sam platio ulaznicu svima koji su tili ići. Dodijalo je više i mudrovanje, i stra’.

Poslije prvih komentara, vjerni navijači su pozorno pratili utakmicu. Anđa se, doduše, previše vrpoljila u fotelji. Manje je gestikulirao s pivom u ruci praveći čudne grimase i cijedeći kroz zube poznate „izričaje“ na što bi ga Anđa podbola laktom, prostrijelila očima i preuzela bocu iz ruke kako ne bi nastradala u navijačkom žaru. Nije on puno mario na Anđine „upute“, samo bi kratko odbrusio:

– Kani me se!

Jure je povremeno ustajao i pogledao kroz prozor zboreći:

– Ulilo doli, i iz neba i iz zemlje, a u nas ni kapi. Što je nije vamo pribacilo?

– Bože im pomozi – javila bi se Mara tiho – zaslužili su pobjedu, danas, ja ikad.

U trenutku kad se lopta našla u protivničkoj mreži, nastalo je istinsko veselje.

– Moralo je jednom uletit- komentira Manje.

– Znao sam ja! – nadoda Jure.

– Nek dica nisu džabe otišla – poprati Mara.

– Noga mu se pozlatila! – uskliknu Anđa – ‘ko je dao gol?

– Jedan Rus, omaklo se sritnjaku – protumači Manje zadovoljno.

Anđa nije ni saslušala odgovor, uživala je u euforiji koja se širila Poljudom. Svi su bili pod jakim dojmom pa, kad kamera prikaza Dalića kako emotivno proživljava pobjedu, zanijemiše od ganuća. Zaiskri u svačijem oku suza radosnica popraćena jakim emocijama koje se rijetko doživljavaju. Teško je bilo pustiti glas, gubio se u prigušenim uzdasima kulminirajući kad se stadionom zaori Moja Hercegovina. Treba to doživjeti, vrijedi.

– Kokad će nam ovo zamirit? – jedva prozbori Jure poslije duže stanke – naša pisma ne meruši svakom, od pamtivika.

– Je, uvik se nađu mlakušasti neznankovići čije ćaće nisu za Rvacku ni kisnuli, ni ginuli, vrsta koja samo zna računat i pametovat, Bog im pamet prosvitlio kratkovidnu – Manje se polako upusti u razglabanje – ma, nek zamire!? Ne triba se nikad bojat neznanijeg od sebe!

– Nek je se ona zaorila! – veselo će Anđa – jeste li vidili kako je igrači pivaju, napose Modrić? Srce se oće, čoviče!

Iva Bagarić/Tomislavcity